Ključ moga srca [Druga knjiga]

Vraćanje iz mrtvih

✦Anđela✦

U sred horor filma i najgorih jezivih scena od kojih ti se zaledi krv u venama, počelo je da grmi napolju i da pljušti kiša. I kroz navučene zavese su munje sevale i pokušale da mi oštete vid. Pri poslednjem sevanju sam se trgla i naslonila na Džejkove grudi.
Džejk: Zar se toliko bojiš?
Anđela: Ne plašim se, ali je grozno..!
Zakikotao se i bliže me privio uz sebe. Od čestog trzanja i kiše koja lije kao iz kabla je počela i hladnoća da me hvata, pa smo se Džejk i ja ušuškali i utoplili ispod ćebeta. Poprilično je zahladnilo poslednje noći oktobra. Odustali smo od maskiranja i proslave Noći veštica zbog Mije, ali smo uspeli da je ubedimo da izađe sa Harijem. Barem da se malo nasmeje, na jedno veče pa na kraju krajeva i samo na par sati.
Anđela: Misliš li da su dobro? Nisu pokisli?
Džejk: Otišli su autom, a ako su šetali kad je počela kiša sigurno će uskoro stići. Hari mi deluje baš fino, nadam se da će i Mia to uvideti.
Uzdahnula sam i počela polako da dremam na njegovim grudima. Stezala sam ga šakama misleći o najgorim stvarima iako sam obećala da o tome neću misliti. Šta bih ja radila da sam na Mijinom mestu? Ne bih podnela gubitak Džejka, bez njega ne mogu da živim. Ali da sam trudna u tom trenutku... nastavila bih zbog našeg deteta. Sama bih ostala, ali bih živela zbog našeg bića.
Anđela: Ja tebe nikada ne bih mogla da zamenim i prebolim...
Džejk: Zar se nismo dogovorili da o toj temi nećemo više pričati?
Anđela: Jesmo, ali sam želela da znaš. Da sam na Mijinom mestu, ne bih te zamenila ali bih dala sve za naše dete.
Udahnuo je moj miris i ostavio mi sitan poljubac u kosi.
Džejk: Ni ja tebe nikada ne bih zamenio niti preboleo. Nikada, Ejndžel...

Ulazna vrata su se polako otvorila sve vreme škripajući, pa se Mia stresla na ulazu.
Anđela: Jao, pokisla si!
Mia: Nije strašno, nekoliko kapljica samo. Ali je počeo i da duva vetar, to je problem.
Džejk: Uključiću grejalicu.
Već smo se svi u vili navikli da odmah priskočimo Miji u pomoć. Kako je trudnički stomak rastao, ona je sve manje stvari mogla da radi. Već sada krajem sedmog meseca ima poteškoća da zaveže pertle na svojoj obući.
Mia: Krenuli smo čim je počelo da grmi, ali je bila gužva u saobraćaju i uhvatila nas je kiša. Baš pljušti!
Smestila se polako na barsku stolicu koja joj je najviše odgovarala uprkos trudnoći, te smo se Džejk i ja pogledali međusobno. Da li išta pitati..? Ipak, Džejk je pročistio grlo i naslonio se laktom na kuhinjsku ploču pored Mije.
Džejk: Možemo li znati kako je u gradu? Jeste li nešto lepo videli, jeste li o nečemu lepom pričali?
Govorio je kao neki stariji brat, ali je Miu zaista i gledao kao sestru. Otkako Noa nije sa nama, jedino smo mi ostali u njenom životu. Ko će da joj pomogne i da podršku ako nećemo mi?
Mia: Neću ništa kriti, golupčići! Sedeli smo u poslastičarnici, jeli čizkejk i pričali. Rekla sam mu za Nou, glupo bi bilo da išta krijem. Čak smo pričali i o imenima za bebu..!
Nasmejala se na kraju, pa sam joj i ja prišla sa druge strane. Lepo je videti i na kratko njen prelepi osmeh.
Mia: Ali...
Anđela: Ali?
Mia: Niko nikada neće biti kao Noa. On jeste bio... takav kakav je bio na početku, ali... zavolela sam ga. I on je mene zavoleo. Ja ne mogu to zaboraviti i preći preko naše ljubavi i naših uspomena. To sam i rekla Hariju, ne želim da ga bezveze zavlačim kad sam i sama svesna da ja to ne mogu. Razumeo je, za to sam mu zahvalna do neba.

I njoj je bilo teško da nastavi dalje, a srce mi se cepalo kada je mazila svoj stomak. Kada bi bilo ko od nas postavio ruku na njega, dobili bismo snažan šut u dlan. Zavoleli smo to maleno biće tako rano, a i on je nas. Jedva čekamo i da ga držimo u rukama.
Džejk je poljubio Miu u obraz držeći je za ruku, a ja sam je bez reči samo obgrlila oko vrata. Nema tu utehe više, vreme će odraditi svoje. Ako i vreme uspe da zaleči sve otvorene i bolne rane.
Moj zagrljaj je prekinulo kucanje na ulaznim vratima. Tiho se čulo, a znam da niko od naših ne bi kucao.
Mia: Vratili su se Skarlet i ostali?
Džejk: Možda su oni, ili šef.
Odmakla sam se i okrenula ključ u bravi, pa sam otvorila vrata. Kao iz nekog filma, dok je u pozadini pljuštala kiša, na ulazu je stajao momak sa kapuljačom na glavi. Pokisao do kože, torbe navučene preko ramena, gledao me je plavo-zelenim očima pravo u moje zenice. Koža mi se naježila. Gledala sam u oživelog mrtvaca.
Anđela: Noa..?