Ključ moga srca [Druga knjiga]

Nova žrtva

✻PAR DANA KASNIJE✻

Četvorodnevni odmor sa Džejkom je itekako napunio moje baterije i oboje smo bili spremni za povratak na posao i nove zadatke. Već smo u vožnji ka stanici dobili poziv da imamo novo mesto zločina. Džejk je odmah okrenuo džip i zaputili smo se ka toj adresi. Bila je u neposrednoj blizini stanice, a očevidaca koji bi možda videli šta se dogodilo nije bilo. Policajci iz patrole su već ogradili belu kuću, nalik na porodičnu. Sve kuće van centra grada su bile porodične i identične. Isti krovovi, građa kuće i izgled dvorišta se nizao niz ulice. Sa Džejkom sam prošla ispod žute trake i oprezno smo kročili unutar kuće. Hodnik i dnevna soba su bili potpuno čisti, a tome se pridružila i kuhinja sa omanjom trpezarijom. Sve je bilo besprekorno čisto i odisalo je svežim kiseonikom usled velikog broja biljaka.
Anđela: Ili se potrudio da ne ostavi tragove ili je sve temeljno očistio.
Džejk: Nadajmo se da je bar na jednom mestu pogrešio.
Pazili smo gde gazimo da ne uprskamo i ne uništimo neki ključan dokaz. Zakoračili smo u spavaću sobu i u istom trenutku ugledali žrtvu. Seda baka, možda u sedamdesetim godinama, ležala je nepomično u krevetu sa rukama prekrštenim preko grudi. Izdaleka se već videlo da joj je vrat prerezan i sav krvav. Čak se i jastučnica natopila njenom krvlju.
Ruben: O, golupčići! Kako ste potamneli na odmoru! Stigli ste taman na vreme da sa ovom mladom damom porazgovaramo.
I Džejk i ja smo se okrenuli zbunjeno oko sebe. Sem patologa Rubena, žrtve, Džejka i mene nije bilo drugih osoba.
Džejk: Mlada dama?
Ruben: Žrtva, gospodine Parkeru. Nikada ne potcenjujte starost jedne osobe. Koliko god mi spolja ostarili, duša će uvek biti mlada.
Anđela: A ova dama će sa nama da razgovara?
Ruben: I mrtve duše razgovaraju, tada imaju svašta da nam otkriju.
Njegov umirujući glas je nekako bio utešan, a ne jeziv. Ali ono što je govorio je bilo pomalo jezivo. Džejk i ja nismo imali šta da odgovorimo na to, pa smo pustili Rubena da sam nastavi sa svojim izlaganjem.

Ruben: Telo je našao poštar koji je dozivao gospođu Eleonor Bursen. Uspeo je da obori ulazna vrata i pronašao ju je mrtvu u krevetu. Jasno se vidi da je grkljan prerezan, ali postoje blage nepravilosti u rezu. Nož nije sigurno, već neki nepravilan oblik. Pored reza, imamo i sitne rupice.
Džejk: Jedino žica?
Anđela: Možda bodljikava, obzirom na te rupice. Onda bi se i ubica posekao na žicu, iako je možda nosio rukavice.
Džejk: Moramo što pre naći to oružje.
Zapisali smo i to u naš notes. Ko zna gde da tražimo, u kući sigurno nije ostavljeno.
Ruben: Prozor je bio otvoren kada smo došli, tako da jedino tu možete potražiti tragove.
Oboje smo prišli prozoru i u mokroj zemlji pronašli duboke otiske đonova u njoj. Po šari, ličilo je na gumene čizme.
Džejk: Prozor je visok oko pola metra. Skočio je, uzmi fotografiju.
Anđela: Ovo je veliki broj, možda čak četrdeset i dva.
Fotoaparatom sam slikala otiske u blatu, a Skarlet će uzeti gipsani otisak ukoliko to bude moguće. Okrenula sam se ponovo ka krevetu i žrtvi. Već se po licu vidi da je baka bila dobrica i da je pravo čudo što je ubijena. Zašto bi neko želeo da je ubije? Sitnim koracima sam prošla pored Rubena i između dva jastuka ugledala nešto zeleno.
Anđela: Pogledaj ovo..
Džejk se nagnuo preko mog ramena u moju ruku.
Anđela: Mahovina.
Džejk: Pa svuda ima mahovine.
Anđela: Ne, pogledaj bolje. Ovo je svetlije, i veštačko je. Šta će veštačka mahovina u krevetu? Eleonor je imala sve žive biljke.
Džejk: Možda iz neke bašte, gradske ili privatne. To će Mia proveriti.
Zapakovala sam pažljivo mahovinu u kesu, pa sam još malo prošetala po spavaćoj sobi. Pored starinskog ogledala je bilo dosta nakita i parfema, znači da motiv nije bio pljačka. Eleonor je ubio neko ko ju je poznavao.
Ruben: U mrtvačnici ću uzeti bris ispod noktiju. Možda se jadnica borila sa svojim ubicom, pa nam je ostavila neki trag.
Džejk: Je li imala decu?
Ruben: Ćerku, trebalo bi svakog časa da stigne.

Lagano sam izašla iz spavaće sobe i osmotrila ostatak stana. Nije bilo životinja, nečega što bi pravilo društvo ovako usamljenoj starici.
Džejk: Ejndžel? Zamislila si se.
Anđela: Prolaznik nije ovo uradio, nije ni pljačka. Ako ćerka nije bila u blizini, nije ni ona. Poštar nije sigurno.
Džejk: Popričaćemo i sa komšilukom, možda oni više znaju. Ali tebe ne tišti to...
Anđela: Sama je bila, usamljena... Obećavaš mi da ćemo ti i ja zajedno ostariti?
Slabašno se osmehnuo, te je skinuo rukavice i pomazio me po kosi.
Džejk: Ludice moja... naravno da ćemo ostariti zajedno. Neću ti dozvoliti da budeš usamljena. Ti ćeš da pleteš šalove, a ja ću da ih nosim.
Od muke i njegove šale sam se nasmejala, pa sam ga poljubila u obraz. Moj ludak... sa njim ću zajedno ostariti.