Ključ moga srca [Druga knjiga]

Sused

Čim je patolog Ruben zašnirao mrtvačku kesu, bolni jecaji i krici su se raširili po dvorištu. Nije mi trebala ničija potvrda da znam ko je vrištao - bila je to Eleonorina ćerka. U našoj prvoj istrazi ubistva, šef je bio taj koji je porodici preneo vest o Kristijanovoj smrti. Sada je to bilo na Džejku i meni, iako su policajci iz patrole to već njoj veoma šturo rekli.
Džejk: Ja ću, nemoj ti.
Anđela: Ne, ne... Pomozi ti Rubenu i ostalima oko uzimanja ostalih dokaza. Ja ću sa njom razgovarati.
Zabrinuto me je pogledao, ali sam ga razuverila svih briga pomazivši ga po ruci. Izašla sam na septembarsko i dalje vruće sunce, te sam ugledala ženu u kasnim tridesetim kako kuka dok je jedan od policajaca držao da ne uleti u kuću prepunu dokaza za istragu. Zvala se Viktorija Bursen.
Anđela: Polako, polako..!
Policajac je blago popustio stisak, a žena je mene snažno zgrabila za ramena.
Viktorija: Molim Vas, recite mi da to nije istina! Molim Vas!
Anđela: Nažalost, to Vam ne mogu reći. Primite moje saučešće...
Tužno sam joj saopštila svoju empatiju, ali ju je to samo još više nateralo da plače. Izgubiti majku... nije to mala stvar. Ona nas je nosila devet meseci, rodila i odgajila. A kada saznamo za njenu smrt, svet nam se sruši. Dok sam gledala Viktoriju Bursen, sećala sam se Mije. I ona je izgubila majku, mada je ona to i očekivala. Ali smrt je smrt, boli kako god da se okrene.
Anđela: Obećavam Vam da ćemo učiniti sve što je u našoj moći da pronađemo osobu koja je naudila Vašoj majci.
Derek: Ja ću preuzeti odavde, Paunovićka.
Šef je prošao ispod žute trake i grubo mi se obratio. Uvidela sam i sama svoju grešku - nikada ne možete obećati osobama da ćete pronaći krivca. Šta ako ne ispunite to obećanje? Osećaćete krivicu čitavog života.
Blago sam klimnula glavom i odmakla se od njih dvoje. Možda mi šef i nije zamerio na tom obećanju, ali zato ja jesam sebi.

Dok je šef smireno razgovarao sa žrtvinom ćerkom udaljen od dvorišta, patolog Ruben je već unosio telo u kombi hitne pomoći koje će telo prevesti do mrtvačnice. Džejk je sa svojim fotoaparatom proučavao dvorište tragajući za bilo čim što će nam pomoći u ovoj istrazi.
Džejk: Kako je bilo?
Anđela: Traumatično. Užasno je kad izgubiš majku.
Oboje smo zaćutali, imali smo čistu sreću što su naše majke žive. Pored ograde koja je delila njeno dvorište i susedovo nalazilo se uredno podrezano žbunje koje je Džejk istraživao.
Džejk: Ako je ubica imalo glup, možda je ovde bacio oružje. Mada, ne verujem.
Xx: Nešto se dogodilo Eleonor?!
Uspaničen muški glas se čuo i komšija u susednom dvorištu je dotrčao do ograde. Imao je na glavi slamnati šešir, a iznad usana je imao guste crne brkove. Da smo u Teksasu, ličio bi na kauboja.
Džejk: A Vi ste?
Kejsi: Kejsi Venigton. Živim u ovoj kući, odmah do Eleonorine. Šta se dogodilo?!
Anđela: Nažalost, gospođa Eleonor je preminula. Tačnije, ubijena je. Bili ste bliski prijatelji?
Zastao je i tužno sagnuo glavu. Očigledno da su bili bliski prijatelji, nije imalo potrebe za daljom potvrdom.
Kejsi: Eleonor je živela sama, otkako joj je suprug preminuo pre četiri godine. Srčani udar. Tugovala je dosta za njim, bili su zajedno još iz srednje škole. Ali uprkos tom tugovanju, Eleonor je uspevala da bude aktivna penzionerka i da se druži sa ostalima. Volela je da bude glavna u svemu, da bude nekakav vođa. I zbog toga su je voleli.
Džejk: Možda je baš zbog toga što je glavna ubijena. Da li ju je neko mrzeo?
Kejsi: Ne, taman posla. Eleonor je ipak bila ljupka i draga prema svima.
Pažljivo sam slušala i njega, a istovremeno sam gledala i u žbunje. Ne vredi, ovde nije bilo žice.
Anđela: Jeste li možda nešto čuli? Neku provalu?
Kejsi: Ne, ništa. A verujte mi, ustajem pre zore. Imam pčele o kojima se brinem danonoćno.
Džejk: Baštovan ste, kojim slučajem? Zbog čizama pitam.

U istom trenutku kad i Džejk, primetila sam da nosi veliki broj čizama. Dovoljno veliki da bude onaj otisak u blatu koji smo pronašli.
Kejsi: Da, već tridesetak godina. Od malena sam voleo biljke, majka je to prenela na mene. A ja sam posle njene smrti to nastavio da održavam tradicijom.
Odmakla sam se od Džejka i Kejsija i prišla ipak ulici. Pored belog ivičnjaka se nalazila rešetka za kanalizaciju, verovatno plitka. One dublje se ne nalaze u ovako gustim i naseljenim ulicama. Čak se i rešetka lako skinula, pa sam tanku baterijsku lampu uperila unutra. Imala sam i šta da vidim.
Džejk: Anđela?
Brzo sam navukla rukavice i oprezno izvlačila deo po deo bodljikave žice. Džejk je bio u pravu, bodljikava žica je u pitanju. Imala je sitne šiljke kojih sam se i ja plašila da me ne ubodu. Po celoj žici je bila krv, sasušena krv.
Anđela: Imamo oružje, Džejk.
Preko ramena sam bacila pogled na njega, a on se zadovoljno nasmešio. Volela sam taj osećaj da je on ponosan na mene šta god da postignem.
Anđela: Odneću je u laboratoriju kod Mije, možda je i krv ubice na žici.