Ključ moga srca [Druga knjiga]

Nedostajanje

Divnih četiri sata u toplom krevetu sa Džejkom sam morala da napustim i da se spremim za posao. Srećom smo imali drugu smenu, pa smo zadovoljstvo od jutros mogli natenane da završimo. Vozili smo se liftom zajedno sa šefom i krišom se iza njegovih leđa smeškali. Džejk me je dodirnuo po struku, a moje telo se uzburkalo i gunđalo što na poslu nećemo imati slobodu kao što imamo između četiri zida u vili.
Derek: Drago mi je što ste popravili vaše odnose.
Džejk: A Vi.. znate za.. nas?
Derek: Vidi se iz aviona, Parkeru. I čestitam vam.
Zadovoljno sam se nasmešila, te smo za šefom izašli iz lifta. On je otišao svojim putem na sprat iznad, a nas dvoje smo šmugnuli u laboratoriju umesto u našu kancelariju. Tačnije, Džejk me je naglo povukao unutra.
Anđela: Ti stvarno hoćeš da dobijemo otkaz..!
Džejk: Neće nas otpustiti ukoliko se zagrlimo...
Nasmešio se i obavio ruke oko mene. Otkucaj njegovog srca mi se urezivao u misli, a Džejk je imao druge planove u glavi pored grljenja. Spustio je usne na moj obraz, a zatim je skliznuo do mog vrata.
Anđela: To nije grljenje, Džejk...
Džejk: Niko ne može da provali.. opusti se, Ejndžel...
Uzdahnula sam grleći ga, pa su se staklena vrata razmakla i na njih smo morali da se odvojimo.
Mia: Ne skačite odmah, to sam samo ja. Mada, da ja nisam ušla ko zna da li biste se zaustavili.
Zločesto se kikotala odlažući trenutna dokumenta i uzorke na policu u laboratoriji. Radosno nas je posmatrala, te je sela za svoj sto.
Mia: Jeste li vas dvoje.. znate već.
Anđela: Jednom i ja da napravim prvi korak. Moramo da poradimo na problemima.
Džejk: Ali smo se pomirili, to je najbitnije.
Mia: Hvala Bogu! Anđelino plakanje mi je došlo glave...
Podsmehnula sam se i šćućurila se uz Džejkova prsa. I meni samoj je bilo dosta tuge i suza, tako da je pomirenje došlo u pravom trenutku.
Mia: Jao kako ste mi slatki! Sad bih vam pravila svadbu!

Trznula sam se blago, ali me je Džejkova ruka stegla u znak da se slobodno opustim.
Džejk: Daleko smo od svadbe, prvo moramo sitnice srediti.
Namignuo mi je i poljubio me u čelo. Shvatio je da su me i te male nenamerne Miina sugestije i mašta uznemirile na kratko.
Mia: Ja vas sada ostavljam, a vi nemojte da se zanesete pa da neke eksplicitne scene padnu na radnom mestu.
Ipak, po Miinom izlasku iz laboratorije, Džejk i ja smo se odmakli i ponašali se pristojnije. Sela sam na jedan od stolova iza sebe, te se zagledala u Džejkove oči.
Anđela: Kamo sreće da brže preboli Noinu smrt...
Džejk: Mislim da se to neće skoro dogoditi. I da se pomiri sa njegovom smrću, nikad neće zavoleti drugog.
Snuždila sam se i spustila pogled sebi u krilo.
Džejk: Hej.. nemoj biti tužna...
Anđela: Znam da ja ne bih podnela da se tebi nešto dogodi...
Džejk: Ništa mi se neće dogoditi, niti će se tebi nešto desiti. Ne razmišljaj o tome, na negativne stvari nećemo misliti.
Pomazio me je po obrazu i za nijansu oraspoložio. Trebaće vremena da se moje mane isprave i da ih potpuno ugasim u sebi.
Džejk: Šta planiramo danas da radimo?
Anđela: Za tebe ne znam, ali ja ću smenu provesti u oružarnici. Moram da vežbam za balistički test. Neće biti do septembra, ali moram svako oružje dobro da uvežbam.
Džejk: Znači tek večeras ćemo se videti...
Tužno je kroz uzdah dodao, pa sam ga obuhvatila za obraze. Od mog dodira se nasmešio.
Anđela: Brzo će proći ova druga smena, ne brini. Možemo nakon posla da se prošetamo negde, ili da pijemo vino uz film...
Džejk: Beži u oružarnicu dok te nisam ukrao.

Uz maleni poljubac me je pljesnuo po zadnjici, te sam se uz kikot iskrala iz laboratorije i krenula ka oružarnici na spratu iznad. Na istom spratu se nalazila je i šefova kancelarija, samo na drugom kraju hodnika. Na stepenicama sam se ponovo susrela sa Miom, ali je žurila nazad u laboratoriju. Laboranti uvek imaju najviše, a ujedno i najteže poslove, pa u smeni neću moći toliko da razgovaram sa Miom. Nisam želela da ona kompletno izbriše Nou i sve što je proživela sa njim. Još je rana sveža, a i da može sve sa njim da zaboravi nikada je ne bih nagovorila na to. Treba da se seća uspomena. Ali kada bi barem u budućnosti našla nekoga sa kim bi mogla da bude. Samoća je teška, tek kada sam ostala bez Džejka sam to shvatila. Uvek sam mislila da sam ja neki vuk samotnjak, ali bez Džejka ja sam obično mrtvilo. On je taj koji me pokreće stalno.
Našla sam se u otključanoj oružarnici, a ključ su mi ostavili unutar prostorije. Bilo je pomalo mračno unutra, ali se deo za pucanje savršeno sijao pod mnoštvom belih neonki. Taj deo je svakako morao biti dobro osvetljen da bi se razne vežbe i analize izvodile besprekorno. Pored takozvane streljane na suprotnim stranama prostorije je iza rešetaka bilo okačeno raznovrsno oružje.
Ovo je bio moj raj.
Verovatno bi svako pomislio da sam poludela kada sam oduševljena oružjem ili bi pomislili da sam sigurno bivši kriminalac. Nije tako - samo volim oružje i njihov način rada. Osmehnula sam se osmatrajući prostor oko sebe, te sam radosno uskliknula.
Nema sumnje nimalo... balistika je za mene.