Ključ moga srca [Druga knjiga]

Zaključak

✦Anđela✦

Pokriveni sa čak tri ćebeta, Džejk i ja smo ležali u bolničkim krevetima jedno do drugog. Bele neonke na plafonu su me na kratko oslepele, pa sam odmah pogledom pronašla Džejka na krevetu pored mene. Kroz maglu se sećam da nas je neko dozivao, ali smo mi već bili gotovi. Jesmo li umrli? Jesmo li u raju ili u paklu..?
Derek: Živi ste, ako se to pitaš.
Blago sam odigla glavu i videla da šef sedi na stolici pri dnu i između naših kreveta. Osmehnula sam se slabašno, a zatim je Džejk počeo da se budi.
Džejk: Bože, što je hladno..!
Anđela: Da te utešim, živi smo.
Nasmešio mi se pospano, pa smo nakon doktorove ponovne posete mogli da se pridignemo, bar u sedeći položaj.
Derek: Već ste bili na početku srednje hipotermije, ali sam stigao na vreme da vas izvučem.
Džejk: A Kejsi?
Derek: Patrola ga je sustigla i uhapšen je. Moje kolege ga ispituju u stanici. Za sada je rekao da je hteo njen skupoceni nakit, ali videćemo to. A vi morate da provedete dan ovde dok vam se temperatura ne stabilizuje. Imali ste oko trideset i dva stepena kada sam vas doveo u bolnicu.
Uzdahnula sam i povukla bliže sebi svoju ćebad. Zamalo smo umrli, da nas šef nije u tom trenutku našao začas bismo bili smrznuti.
Anđela: Napravili smo štetu...
Derek: Šta pričaš? Pronašli ste ubicu, a uz to zamalo i poginuli..! Ovo je veliki uspeh, a od hipotermije ćete se oporaviti do večeras. Ostaviću vas da se oporavljate, a ja odoh u stanicu. Bravo, deco..!
Potapšao nas je po ramenima blago, mada je mene i to bolelo. Još mi se telo nije vratilo u normalu.

Skinula sam sa sebe dva ćebeta, pa sam se onim jednim preostalim ogrnula po leđima. Spustila sam noge da mi vise sa ivice kreveta, pa sam uz maleni osmeh pogledala u Džejka.
Džejk: Lezi i odmaraj. Ne smeš da sediš toliko dugo.
Govorio je meni dok je on sam stao na noge.
Anđela: Neću da legnem. Ti ne bi trebalo ni da stojiš.
Džejk: Ako ćeš ti da sediš, ja ću da stojim. Valjda sam muško za toliko.
Oboje smo tvrdoglavi, baš smo se našli. Ogrnuti ćebadima izgledali smo kao neki superheroji. Iscrpljeni i umorni superheroji. Džejk mi se približio i hladnim dlanovima obuhvatio moje vruće obraze.
Džejk: Ja sam kriv, mislio sam da neće biti problema pri hapšenju.
Anđela: Hoćeš li prestati da kriviš sebe za svaku sitnicu? Mrzeo si što sam ja to radila, a sada isto to ti radiš. Nemoj, nisi kriv. Ovo je moglo čak i šefu da se dogodi. Živi smo, pogledaj..!
Usledio je iskreniji osmeh, a zatim i topli poljubac u čelo. Slušala sam otkucaje njegovog srca koje me je umirilo i ugrejalo mnogo bolje nego ovo bolničko ćebe.
Džejk: Nego... pre nesvesti, nešto si mi priznala.
Anđela: Šta to?
Upitala sam, a znala sam vrlo dobro svoje izgovorene reči. Mislila sam da će možda i zaboraviti na to...
Džejk: Nešto o roditeljstvu, Ejndžel. Ne pravi se luda.
Podsmehnula sam se i podigla pogled ka njemu. Oči su mu blistale, zaista želi takvu budućnost sa mnom.
Anđela: Možda sam nešto takvo rekla... ali znaš, mislila sam da ćemo umreti... ljudi na samrti svašta kažu.
Džejk: Kažu ono najiskrenije, tada govori njihovo čisto srce. Želim da pričamo o tome što si rekla. Jesi li to ozbiljno mislila ili ne?
Anđela: Ne bih te ikada više lagala, Džejk. Zaista sam mislila te reči... mislim da bi se dobro snašli kao roditelji.
Osmesi su i kod mene i kod njega osvanuli na licu, te se Džejk sagnuo i poljubio me strasno. Više je to bio poljubac zahvalnosti na našem napretku i otklanjanju mog straha, ali se računa. Zaista sam bila iskrena, sada sebe mogu zamisliti udatu za Džejka i sa nekoliko dece. Znam da možda ne bi bilo lako izdržati sve to, ali je izvodljivo. Sve možemo zajedno prebroditi. Možemo zajedno uspeti.

Džejk: Naravno, pričaćemo još o ovome. Pogotovo jer znam da se plašiš zbog noćne more koju si imala.. Ali mi je previše laknulo što se osećaš bolje, ljubavi..!
Anđela: I ja sam primetila da mi je lakše, Džejk. Mia mi je pre polaska kod Kejsija rekla da razmislim o deci i... prosto je odjednom sve imalo smisla. Sve kockice su se složile. Jedino sa tobom svaka uspomena i bilo koja budućnost ima smisla, Džejk. Ni sa kim drugim. Ili ti ili niko.
Uspela sam uz poteškoće da stanem na noge i da sada ja obuhvatim njegove obraze. I njegovi su bili vrući, a trenutni osmeh i sjaj u očima nikada neću izbrisati iz glave. To je blistavost koja se ureže duboko u misli i srce.
Anđela: Volim te, Džejk. Volim te svim srcem!
Džejk: Volim i ja tebe, Ejndžel. Moja lepotice, anđele moj!
Usne su nam se ponovo slepile, htele su da plešu zajedno ali su se neprestano smejale pa je to išlo teže. Barem su ovo bili srećni poljupci, srećni ples naših usana.
Volim mog mladića.
Volim mog muškarca.
Volim mog Džejka.