Ključ moga srca [Druga knjiga]

FBI praksa

✻PET DANA KASNIJE✻

✦Džejk✦

Već iste večeri, nakon šetnje po Knez Mihailovoj ulici sa Anđelom, prostudirao sam plan moje prakse. Zapravo, to nije sve namešteno kao za vežbu već je prava akcija. Bacaju me u vatru kao i prvog puta. Anđeli sam morao malo da ublažim situaciju i da joj kažem kako će biti mnogo lakše nego što smo oboje mislili. Nisam smeo da dozvolim da joj padne na pamet da me prati i time je dovedem u nevolju.
Mada moram priznati, nije mi nimalo bilo lako kada sam pročitao kakav je zapravo zadatak - u zabačenom delu Mirijeva u Beogradu se nalazila napuštena garaža u kojoj su nekada radili vulkanizeri, a sada se tu odvija pakovanje i premeštaj velike količine droge. Zašto uvek meni zapadnu neki slučajevi sa drogom?!
Nju sam motorom odvezao do teniskog kluba gde će sve vreme biti sa Vukom. Ni njemu nisam rekao da je zadatak veoma ozbiljan. Ako Beogradu trebaju njujorški policajci, onda se zna da je to ozbiljna stvar. Odatle nisam smeo da privlačim pažnju motorom, pa sam ga ostavio u stanici i krenuo sa ostalih pet policajaca njihovim autom. Bili su stariji od mene, možda desetak godina, a ja sam se osećao kao neki mali gušter pored njih. Šta kao, kad i jesam!
Policajac: Jesi li spreman, Parkeru?
Džejk: Da, da...
Policajac: Pripremi se i fokusiraj se dobro. Ima ih ukupno petnaest i sve ih treba pohapsiti. Time takođe sprečavamo premeštaj droge.
Džejk: Razumeo sam.

Parkirali smo se dalje od te garaže da im ne bismo privukli pažnju prerano, a kada sam je ugledao shvatio sam da su je ti kriminalci malo preuredili. Nije delovala kao garaža već neko malo otmenije skladište. Izgradili su i sprat, gde su verovatno proširili svoj posao. Stezao sam nervozno pištolj u rukama, pa sam poslednji put izdahnuo i izbacio nervozu na silu. Sada nema vremena da budem pod stresom i da budem ukočen. Sa jednim od policajaca sam krenuo sa leve strane skladišta, druga dva su otišla sa desne, a onaj jedan je krenuo pravo na centar skladišta - ulaz gde je stajao kamion otvoren i taman spreman za premeštaj droge. Neki paketi su već bili utovareni, ali smo izgleda stigli na vreme.
Policajac: Ruke u vis! Odmah!
Čim je to viknuo, znao sam da u glavnom delu skladišta nije bilo puno ljudi. Možda je čak bila i samo jedna osoba. Niko normalan ne bi sa samo jednim šaržerom išao, na primer, na deset naoružanih kriminalaca!
Xx: Zapravo ti baci oružje!
Glas iznutra se začuo, a odmah zatim i pucanj. A onda i još nekoliko novih. Naš policajac je uzvratio vatru odmah i po njegovom pokretu rukom nije bilo nikoga više u prizemlju. Ušao je oprezno unutra, a dvojica sa desne strane su krenula za njim. Nas dvojica smo zauzeli prizemlje gde su tri kriminalca ležala mrtva. Da nisu potegli oružje na nas, bili bi živi i uhapšeni. Ovako su mrtvi završili.
Policajac: Za sada deluje okej..
Džejk: Lepo si rekao - za sada.
Razdvojili smo se i naslonili smo se na suprotne strane zidova. Sa sprata se čulo dosta buke, ali nijedan metak nije ispaljen. Verovatno im je gore neka vrsta laboratorije i nemaju oružje kao u prizemlju.
Policajac: Mrdaj se napred!
Jedan po jedan, izvodili su uhapšene kriminalce sa nekoliko masnica na licu od udaranja. To je bila buka. Ni metak nisam morao da ispalim i praksa se završila?
Brojao sam ih kako su se kretali ka izlazu. Troje mrtvih i jedanaestorica uhapšenih.. to je četrnaest... Moj partner je krenuo za ostalim kolegama ni ne čudeći se tom broju, pa sam ostao na sredini skladišta - okružen onim telima.
Džejk: Zar ne treba da ih ima petnaest..?

Nisam ni stigao da glasnije postavim to pitanje, začuo se pucanj. Odozgo, sa sprata.
Policajac: Parkeru!
Trkom sam se sklonio ispod stepenica kako me neki naredni metak ne bi pogodio. Moj partner je krenuo ka meni ali sam mu rukom rekao da se skloni iza stuba. Odozgo sa stepeništa je savršen pregled na celo prizemlje, a ispod stepeništa sam ja na sigurnom. Barem se nadam... Dok su ostali pokušavali da opkole zgradu u nadi da nađu odakle taj zaostali kriminalac puca, ja sam se malo po malo izvirivao da ga vidim. Stavljao sam direktno svoje lice ispred njegovog oružja i rizikovao smrt.
Nigde ga nisam video, dođavola!
Ostao sam zaglavljen ispod stepeništa, a zatim je usledio još jedan metak odozgo - pogodio je pravo u ivicu stepenika koji je bio u nivou mog oka. I ovde me je video..! Samo još jedan metak mu fali da me pogodi. A onda - začuo se rafal metaka, iz automatske puške. Svi meci su pogađali uglove stepeništa, a neki su odskakali od beton pored mojih nogu.
Džejk: Šta je bre ovo..?!
Odmahnuo sam glavom i počeo da uzvraćam svojim oružjem iako tu osobu nigde nisam video. Pucao sam gde sam stizao, u nadi da ga odmaknem odatle. Vatra je naizmenično dolazila, od njega pa od mene, a kada sam ponovo izvukao glavu video sam njegovo tetovirano rame. Bez razmišljanja sam povukao okidač i smestio mu metak pravo posred tetovaže. Bolan krik se proširio spratom skladišta, a ja sam osetio graške znoja na svom čelu.
Džejk: Pogođen je, ulazite!
Kao specijalci su trčali uz stepenice i na spratu su mu stavili lisice. Krvario je obilno iz ramena dok su ga vodili u auto, a policajac koji je direktno u skladište ušao me je potapšao po leđima.
Policajac: Dobro snalaženje, Parkeru. Nisam ni sumnjao da ćeš ih prebrojavati.
Namrštio sam se i okrenuo se ka njemu zbunjeno.
Džejk: Ovo je sve bilo... planirano?
Policajac: Ne, ne. Ovo su pravi kriminalci i prava droga. Ovaj zadnji se sakrio, ali ne tako dobro da ga ja ne vidim. Ipak, napravio sam se da ga ne vidim zbog tebe. Pa zar si mislio da ćeš proći praksu bez ijednog ispaljenog metka?!
Našalio se, a i ja sam se nasmejao. Bilo bi i glupo to pomisliti, zaista. Dobro je promislio, iako sam se stvarno zabrinuo za svoj život.