Ključ moga srca [Druga knjiga]

Tužba

✻MESEC I PO DANA KASNIJE✻

✦Anđela✦

Nakon samo dve nedelje od povrede, uspela sam da se vratim nazad na posao. Nedostajala mi je moja kancelarija i rad sa Džejkom, kao i oružarnica. Neprestano sam poslednja tri sata radnog vremena svakog dana provodila isprobavajući razne tipove oružja i sve više učila o njima. Želela sam da budem snajperista, najbolji u Njujorku. Mada, ne sigurno snajperista kao što je bio Gejb. Divila sam mu se sve dok nije ubio Melodi. Tada se sve promenilo i shvatila sam da želim da budem posebna.
Jedinstvena.
Sada već krajem jula nije bilo mnogo zločina, barem ne onih najkomplikovanijih. Verovatno jer nije bilo ni praznika, jer tada sve stanice imaju posla preko glave. Mi na praksi imamo vremena samo za naš razvoj i u tom vremenu se ne bavimo pravim slučajevima koji se događaju u Njujorku. Svako ima svoj raspored i svoje zadatke koje treba da uradi u datom vremenu. Na vežbe sa eksplozivima se neću još neko vreme vraćati, barem dok se psihički ne oporavim od incidenta. Nisam bila strašno uplašena niti usplahirena i traumatizovana, ali bi jako čudno bilo da se već prvog dana vratim eksplozivima i bombama. Umesto toga, vratila sam se svojoj poznatoj i omiljenoj oblasti - balistici. Tu barem nisam mogla gadno da nastradam.

Pri kraju mojih vežbi, začula sam kucanje na vratima.
Anđela: Da?!
Viknula sam i skinula zaštitne naočare i slušalice, pa se šef pojavio na odškrinutim vratima.
Derek: Jesi li završila za danas?
Anđela: Jesam, evo upravo odlažem oružje. Treba Vam nešto?
Derek: Moramo da popričamo. Dođi pravo kod mene kad završiš.
Zvučao je baš ozbiljno, pa sam brže-bolje požurila sa slaganjem u oružarnici. Sigurno je stigao neki ozbiljan slučaj, pa je sve nas pozvao da radimo na njemu. Otrčala sam uz stepenice do Derekove kancelarije, a našla sam samo njega unutra. Nikog od ostalih nije bio tu, možda je imao nešto posebno za mene.
Anđela: Imamo neki novi slučaj? Gde idemo, šta se desilo?
Bila sam sva uzbuđena i spremna za nove projekte, ali me je šefov uzdah samo obeshrabrio.
Derek: Imamo tešku situaciju, Anđela. Veoma tešku. Sedi.
Pokazao mi je stolicu ispred njegovog stola, pa sam ćutke poslušala. Stvarno je neki veliki problem...
Derek: Podneta je tužba protiv tebe.
Pružio mi je presavijeni papir preko stola, pa sam počela u sebi da čitam tu tužbu. Skoro sam pa jeknula od šoka kada sam pročitala Gejbovo ime na papiru.
Anđela: Šta je ovo? Šta Gejb ponovo?!
Derek: U tužbi je naveo da si koristila nepriznate metode za ispitivanje. Morao sam da pogledam snimak iz sobe za ispitivanje i tvoj povišeni glas za mene ne znači nepriznatu metodu. Čak ni tvoj fizički pristup nisam uzeo u obzir. Ali nekome može sve to imati veliki značaj, kao na primer, sudu. Ovo će morati da ide na sud, Anđela.
Anđela: Sudiće mi se? Za to što sam od ološa izvukla priznanje jer sam povisila ton?!
Već sam sada besnela i bacila papir sa strane. Više se pridaje značaj kriminalcima nego policajcima i dobrim detektivima..!

Derek: Razumem da ti je teško, i isto tako razumem koliko ti je Melodi značila. Verovatno bih i ja tako reagovao tada, ne znam..! Ali ovo nam nikako ne ide u korist, pogotovo ne tebi. Tvoja karijera je na kocki.
Anđela: Divno, stvarno divno! Radim svoj posao kako treba, smestim ubicu u zatvor sa svim mogućim i neoborivim dokazima na sudu i nakon toliko meseci on mene tuži! I to se prizna!
Gotova sam, zaista sam bila gotova. Jedino što je Gejb pominjao je povišen glas, nije bilo ni pomena od toga kako sam ga ščepala za grlo. Kakvu on igru igra sada?!
Anđela: I šta sad? Suspendovana sam do suđenja?
Derekov pogled je govorio i više nego same reči. Dešava se nešto gore...
Derek: Nisi samo suspendovana. Deportovana si, Paunovićka.