Ključ moga srca [Druga knjiga]

I dalje je on moj Džejk

✦Anđela✦

Kako sam mu besno bacila jaknu u naručje, tako sam besno i izašla iz spavaće sobe. Klackala sam se sedeći na sofi u dnevnoj sobi sa laktovima naslonjenim na kolena. Piljila sam u jednu tačku ne trepćući i da me je neko gledao sa strane pomislio bi da sam odlepila. Ko zna, možda zaista i jesam odlepila ove večeri.
Isprva se iz naše spavaće sobe nije čulo ništa, mrtva tišina je vladala. A onda je počelo šuškanje i poneka Džejkova psovka. Pakuje se, zna da mu ništa više ovde nije ostalo. Imao je on i Miu, Nou i Luka, ali sam znala da sam mu ja najveći deo života. Sada kada sam mu rekla da ide, nema šta da izgubi. Opet je ispalo sve naopako u našoj vezi, kao da se već dosta nesreća nije dogodilo.
"Sve je pošlo naopako...", iskucala sam na brzinu poruku Vuku, kao da sam od njega očekivala pomoć za ono što sam ja zgrešila. Nema meni pomoći sada. Kako ja mogu sebe da povredim, to ne može niko. Jedino što me je više povredilo od mene same jeste Džejkova rečenica da sumnja i u moja osećanja. Zar stvarno misli da sam do sada glumila da ga volim? Zar ovakva ljubav može da se odglumi..?!
Koraci su se polako približavali dnevnom boravku, te sam suznih očiju pogledala u Džejka. Prebacio je putnu torbu preko ramena i kapuljaču preko glave. U očajnom smo stanju oboje. Ustala sam i stala sam naspram njega, spremna da pokleknem za milisekundu.

Džejk: Sjebali smo sami sebe. Ponovo.
Anđela: Da, ponovo. To nam izgleda jedino ume.
Nije kao da smo par koji se voli najviše na svetu, a sada govorimo grozne stvari jedno drugome. Nije želeo nikako ni da se pozdravi, ne znam ni kako bi to izgledalo. Okrenuo se kao pokisao miš i ćutke izašao iz stana skoro zalupivši vratima za sobom. Na najgori mogući način smo se razišli. Dugo sam gledala u zatvorena vrata, misleći duboko u sebi da će se svake sekunde otvoriti i da će se Džejk pojaviti. Nije se to dogodilo, niti će. Osećala sam kako me snaga konačno izdaje. Vukla sam noge po podu i samo se srušila nazad na sofu nakon punih petnaest minuta gledanja u vrata. Pustila sam suze da mi kvase lice, a onda su se jaki udarci začuli na vratima. Isprva sam poskočila misleći da se Džejk vratio, ali to nije bilo moguće. Nisam se ni trudila da ustanem da ih otvorim, a Vuk je nakon par trenutaka uleteo u stan.
Vuk: Neka gužva je u gradu..! Šta se događa?!
Viknuo je jače želeći da me dozove stvarnosti, te se smirio i seo pokraj mene. Nežno mi je sklonio pramen kose sa mokrog lica, pa je zabrinuto skupio obrve.
Vuk: Šta je to pošlo naopako, Anđo..?
Anđela: Reci mi iskreno, bato... da li bi rizikovao ljubav svog života zarad bolje karijere tvog partnera?
Uzdahnuo je duboko i naslonio se na sofu isto kao i ja. I on mi je tim uzdahom rekao da sam pogrešila.
Vuk: Ja ne bih, Anđo. Zašto si to uradila?

Slegla sam ramenima i samo još jače zaplakala. Idiot sam, pustila sam da mi razmišljanje sa početka studiranja pomete mozak. Ako sam u Ameriku otišla samo sa namerom da napravim karijeru, nisam morala sada da uništim ljubav svog života..!
Anđela: Želela sam samo najbolje za njega, kao što uvek i želim. A želela sam i da odbije ponudu, da oboje stavimo nas na prvo mesto. Ispalo je tako da sam ja prva odustala i da ga ne volim... Postala sam ološ u njegovim očima.
Vuk se uhvatio za čelo, nemoćan da mi bilo kakvu utehu pruži.
Jer zašto?
Jer utehe nema.
Kroz suze su mi sve divne i tople uspomene sa Džejkom prošle kroz misli i kroz srce. Prvi poljubac, naša prva zajednička noć, veče kad sam upoznala njegovu majku i kada smo plesali, letovanja, plivanja, skakanja sa litice... Džejk je meni ulepšao život i promenio pogled na svet, a ja sam mu zauzvrat okrenula leđa misleći da mu činim dobro. Idiot sam!
Anđela: Vuče.
Uspravila sam se žustro i grubo obrisala svaku suzu sa lica.
Vuk: Šta ti je?
Zbunjeno me je pogledao, kao da do malopre nisam bila živi mrtvac koji je samo plakao.
Anđela: Ništa me više ne zanima, ni karijera, ni Amerika, ni posao. Ništa. Ali on... i dalje je on moj Džejk. Vozi me brzo na aerodrom.