Ključ moga srca [Druga knjiga]

Jedino si mi ti ostala

✻PAR DANA KASNIJE✻

✦Džejk✦

Dani provedeni u bolnici pored Anđele su brzo prolazili, ali su se i usporavali kad god bi ona napravila neku neslanu šalu. Otkad sam je upoznao nisam imao ni pojma da ima ovako veliki smisao za crni humor, i to sve na svoj račun. Pitao sam se neprestano da li se to zezanje razvilo iz njenog teškog detinjstva i lečenja, ili je jednostavno takva u teškim situacijama...
Rane i posekotine na vratu i glavi su joj skoro potpuno prošle, ali opekotine na rukama su zahtevale još nege. Ta bomba joj je zaista haos napravila.
Izašli smo iz bolnice gde nas je na parkingu čekao Derek, on će nas odvesti nazad do vile.
Derek: Dobro izgledaš, Paunovićka..!
Anđela: Pa niste valjda mislili da ću biti mrtva?
I eto ga, opet se našalila na svoj račun. I sama pomisao na to da je mogla biti mrtva mi je davala nemir u glavi. Vožnja do vile je protekla relativno tiho, osim što je Derek rekao da se neće vratiti na posao dok joj se opekotine ne zaleče. Imao sam i ja par grešaka proteklih dana gde bih je nehotice uhvatio za ruke i izazvao joj bol, pa sam je sada umesto za ruke držao za butine u kolima.
Mia, Noa i Luk su nas već čekali u dvorištu nestrpljivo. Pogotovo Mia - cupkala je u mestu sve dok Anđela nije iskoračila iz auta.
Anđela: Polako, ludačo..! Zadavićeš me.
Mia: Presrećna sam što te vidim konačno!
Snažno ju je zagrlila, a Anđela je vešto uspela da izmakne svoje povređene ruke kako ih Mia ne bi zgnječila.
Anđela: Samo još malo da se oporavim i biću kao nova!
Uzviknula je radosno, kao da nije ni minut provela u bolničkoj postelji, pa je štipnula blago Luka za obraščić.

Polako smo se popeli na sprat do moje sobe, te je Anđela odmah legla na krevet. Iako nije imala ništa slomljeno, bomba koja ju je odbacila je imala svoje posledice. Ne bi me čudilo da ćuti i trpi bolove od svih udaraca i padanja koje je pretrpela.
Anđela: Lepo je vratiti se kući, zar ne?
Džejk: Meni je samo bitno da se ti osećaš dobro. Bilo da sam kraj tebe u bolnici ili ovde, samo želim da budeš dobro. Ne kriješ nikakve povrede, zar ne?
Anđela: Ne brini se, nije mi ništa. Odmorila sam se ležeći u bolnici, samo još opekotine da sredim. Sve će onda biti po starom.
Klimnuo sam glavom i iz torbe izvukao nove zavoje i kreme. Već sam primetio da joj se koža crvenela, pa je bilo vreme za previjanje.
Anđela: Imaću baš zgodnog medicinskog tehničara narednih dana..
Lukavo me je odmerila smešeći se zločesto, pa sam je šljepnuo po butini.
Džejk: Taj medicinski tehničar može i da te kazni, znaš?
Uzvratio sam istom merom dok sam joj oprezno skidao zavoje sa ruku. Opekotine su i dalje izgledale sveže, mada ne znam ni kakve su bile prvi put kada je su je dovezli u bolnicu. Sigurno su izgledale mnogo gore.
Anđela: Uf... ovo će ostaviti dosta ožiljaka. Nije kao da ih već nemam dovoljno, šta fali još jednom ožiljku?
Džejk: Zašto to radiš..?!
Ljutito sam bacio prljave zavoje na pod i oštro je pogledao. Delovala je potpuno zbunjeno, skupljenih obrva i zabrinutog pogleda. Nisam ni ja znao da ću povisiti ton na nju.
Anđela: Šta radim..?
Džejk: To... šališ se na svoj račun i izgovaraš najmračnije rečenice naglas. Šališ se o svojoj smrti tako lagano kao da je ništa..! To ne shvatam.
Odmahnuo sam glavom ne želeći da je više gledam u oči. Bilo mi je preteško, pa sam ćuteći nastavio da joj mažem kremu na ruke.

Anđela: Nisam znala da ti to smeta...
Džejk: Samo ne razumem zašto to radiš, to je sve. Neko se ne bi ni usudio da pomene reč 'smrt', a tebi je svejedno.
Zaustavila me je hvatajući me za ruku, te me je naterala da je pogledam.
Anđela: Nije mi svejedno da se suočim sa teškim situacijama, veruj mi. U tom trenutku se nimalo ne plašim, ne razmišljam šta može da mi se dogodi. Ali kada sve prođe onda krenem da se brinem. Jer tada mi se sve vrati. Kada sve prođe, shvatim šta je sve moglo da se dogodi. Možda sam još uvek pod šokom, ali videćeš da ću za par dana početi da se ponašam drugačije. Zabrinuto, odsutno... to znači da me je stiglo konačno. Ali ne brini, neću više tako da preterujem sa šalama.
Nekako je čudno bilo, ali sam je razumeo. Za teške i iznenadne stvari ima zakasnelu reakciju, što je možda i neka sreća za nju. Klimnuo sam glavom i nastavio da joj zavijam ruke. Proveli smo to vreme u tišini, a potom je meni kapnula suza iz oka. Pravo na njene prste.
Anđela: Džejk?
Džejk: Ne želim da te izgubim... ne želim da umreš. Na ovoj planeti si mi jedino ti ostala. Da, imam i Miu i Nou i Luka, ali ti si nešto posebno. Otkad Melodi nema, samo tebe imam. Zato me boli kada se šališ sa smrću.. ne želim da ostanem potpuno sam...
Zajecao sam držeći vrhove njenih prstiju. Zašto ja plačem kada nisam taj koji je zamalo umro?!
Anđela: Džejk, ljubavi... Neću ja umreti. Neću te ostaviti samog, uz tebe sam uvek.
Obrisala mi je suze sa lica, ali su nove samo nadolazile. Neću ja preživeti još jednu smrt u svojoj blizini, ne mogu to podneti više..!
Anđela: Dođi...
Nije više ni želela da priča, samo me je uhvatila za ramena i privila na svoje grudi. Stegao sam joj majicu i nečujno nastavio da plačem.
Bože, samo ne dozvoli da ostanem bez moje Ejndžel...