Ključ moga srca [Druga knjiga]

Bolno ćutanje

✦Anđela✦

Nakon dugog leta od više od dvanaest sati, usledila mi je vožnja autobusom do mog rodnog grada. Ni roditelje nisam zvala da im kažem šta se desilo, ni da me pokupe na autobuskoj stanici. Razmišljala sam da ostanem u Džejkovom i mom stanu u Beogradu, ali u slučaju da Džejk nesmotreno krene za mnom u Srbiju, taj stan će biti prvo mesto na kom će me tražiti.
Po izlasku iz autobusa svratila sam na kiosk i kupila novu karticu. Odmah sam iz telefona izvadila stari i aktivirala novi broj. Najviše me boli to što neću smeti da im se javljam, što znam da ću im sve reći ako im se javim.
Prodavačica: Putujete negde?
Radoznalo je upitala gledajući u moj kofer iza mene. Ironično sam se nasmešila, a potom uzdahnula.
Anđela: Vratila sam se iz Amerike. Njujork.
Prodavačica: Vau..! To nije mala stvar. Zašto ode odatle pobogu?!
Anđela: Komplikovano je.. nadam se da ću se vratiti jednom opet tamo. Tamo pripadam.
Toplo mi se osmehnula mašući mi, pa sam uhvatila jedan slobodan taksi blizu kioska. Zaista sam se tako i osećala, Njujork je postao moj dom. Tamo gde zaista pripadam.
Ali, kako sam vadila kofer iz gepeka taksija kada me je dovezao na adresu, bacila sam pogled na svoju kuću iz detinjstva. I ovo je moj dom takođe. Mesto gde će me roditelji toplo dočekati i pružiti mi zagrljaj i podršku.

Teško sam se kretala do ulaznih vrata, i još teže pokucala na njih. Prošla je ponoć odavno, mama će se na smrt preplašiti zbog kucanja, a još više kada baš mene ugleda ispred sebe. Prva sam ja nju videla, trljala je oči sanjivo i tek kada se malo razbudila postala je svesna da joj ćerka došla.
Mama: Anđela?!
Anđela: Ja sam, mama. Došla sam...
Glas mi je prepukao, pa sam pustila kofer i ćutke je zagrlila. Nemam snage da joj u pola noći objašnjavam zašto sam ovde sada.
Mama: Odakle ti, dušo..?! Nisi se ni javila.
Anđela: Sve je bilo zbrzano, nisam ni stigla. Nemoj vikati, probudićeš tatu.
Mada, iznenadila sam se što se mama pre oca probudila. Oduvek je imala težak san, ali se to verovatno promenilo otkad sam se ja preselila u Njujork. Kažu da su majke uvek na oprezu, verovatno je to istina.
Mama: Uđi, dušo. Gde je Džejk? I što si ovako iznenada došla?
Podigla sam ruku ka njoj i uspela da je zaustavim sa neprekidnim pitanjima koja su samo nadolazila.
Anđela: Ujutru. Ujutru ću ti sve ispričati, mama. Obećavam. Sada samo želim da legnem i budem sama u svojoj sobi.
Mama: Hajde onda da ti namestim posteljinu.
Anđela: Ja ću sve uraditi, ne brini se. Ti se vrati nazad u krevet, a ujutru ćemo pričati.
Poljubila sam je za laku noć da je barem malo umirim dok ne svane zora, pa sam se zatvorila u svoju sobu. Na brzinu sam namestila posteljinu i svukla aerodromsku prljavu odeću sa sebe. Nisam mogla još uvek da spavam, niti sam mislila da ću išta odspavati ove noći. Sve emocije koje postoje na svetu su se u meni uskomešale i stvarale vrtlog koji me je iz minuta u minut iscrpljivao.

Ostala sam samo u donjem vešu, pa sam se približila prozoru i otvorila ga. Leti se uvek čuje muzika iz hotela sa jezera, a večeras nema ničega. Preko puta na malenom putu bi se jedva primetio neki prolaznik, a pun mesec na nebu se ponašao skoro kao sunce - obasjavao je ovo noć.
Prešla sam noktima preko mrežice za komarce, pa sam se popela na ivicu prozora i zagrlila jastuk. Više od dvanaest sati nisam mogla da pustim niti jednu suzu, a sada su odjednom reke lile niz moje lice. Grlila sam jastuk sve jače i jače, zamišljajući da je to Džejk i da mi oprašta za onako grube reči koje sam mu danas izgovorila. Jednog dana će razumeti, možda bude razumeo baš kada se ja budem vratila zbog suđenja. Šta li će Mia i Noa misliti o meni sada?
Da sam kukavica koja je samo pobegla bez borbe?
Verovatno to i jesam.
Pogledala sam ponovo u sjajan mesec i snažno sklopila oči puštajući još više suza napolje.
Anđela: Zašto ovo nije samo ružan san? Zašto se sada ne probudim i sve je kao ranije?
Otvorila sam oči i i dalje sam se nalazila na prozoru svoje sobe. Ovo je jedan ružan san, ali na javi. Dešava se, i trebaće mi mnogo snage za sve što mi sledi. Sve što sam ikada želela da postanem, da budem najbolja osoba u svom poslu... saseklo se u korenu za jedan tren.