Ključ moga srca [Druga knjiga]

Tročlana porodica

✻NAREDNO JUTRO✻

✦Anđela✦

Svaka noć mi je proticala u razmišljanju da li će se moje ruke oporaviti dovoljno da ponovo baratam oružjem. Već sam u svojim mislima zamislila sebe kako prerano idem u invalidsku penziju samo zbog opekotina koje me sprečavaju da obavljam svoj posao.
Probudila sam se pre Džejka jutros i iskrala sam se iz kreveta kako bih u kupatilu previla rane. Ipak, ruke su mi izgledale dosta bolje. I dalje su bile tu naznake opekotina, ali nije bilo nijedne otvorene rane. Krema koju je doktor prepisao je stvarno učinila čuda, samo se kajem što u vreme mog lečenja nije bilo ovakvih krema. Da ih je bilo, sada ne bih imala ni ožiljke od igala.
Obmotala sam sveže zavoje i vratila se u spavaću sobu gde je Džejk već nešto u polusnu gunđao.
Džejk: Gde si bila..?
Anđela: Samo sam očistila ruke, tu sam ja.
Džejk: Dolazi ovamo, pobeguljo mala...
Raširio je čaršav, pa sam se uvukla u krevet pokraj njega. Ušuškala sam se kao malo dete na sitnom prostoru, te me je obgrlio snažnim rukama i počeo da me ljubi po vratu gde više nisam nosila zavoje.
Džejk: Danas mi se uopšte ne ustaje iz kreveta... samo bih spavao pored tebe...
Anđela: A hrana?
Džejk: Opet kažem, imam tebe i za to.
Prevrnula sam očima smešeći se, pa sam se još malo privukla uz njegovo telo. Nakon njegovog jučerašnjeg jecanja nije ni čudo što je umoran. Želeo je da taj njegov momenat slabosti ostane među nama, iako za mene to nije bila slabost. Predugo je bio jak, čudilo bi me da se nije slomio. Ipak, obećala sam da neću nikome reći.

Mazila sam ga po podlaktici kojom me je grlio, pa sam začula tihe korake u hodniku.
Anđela: Neko se šunja ispred...
Džejk: Ko?
Anđela: Ne znam, pretvaraj se da si sanjiv ako neko uđe.
Džejk: Nema šta da se pretvaram kad i jesam sanjiv...
Zakikotala sam se, a onda su nam u sobu uleteli Mia i Noa kao neki razbojnici. Od njihovog ulaska bi se svako probudio! Džejk i ja smo se razmakli u krevetu, a začudila sam se kad sam videla da ni Luk nije zaplakao od njihovog ludila.
Džejk: Šta je vama dvoma..?
Mia: Mi smo došli jer želimo da vam dovedemo gosta. Jako je želeo da bude sa vama.
Anđela: Šta...
Noa: Izvol'te!
Žustro je pružio Luka ka Džejkovom naručju, pa su oboje istrčali iz naše sobe. Džejk je em bio sanjiv, em bio zbunjen kako se Luk tako brzo našao u njegovim rukama. Treptao je da bi se razbudio, a Luka je držao kao neku fudbalsku loptu.
Anđela: Oni stvarno nisu normalni.
Džejk: Nikad nisu ni bili. Niti će postati normalni.
Izdahnula sam uz smeh, pa smo postavili Luka između nas dvoje. On je već mogao da se okreće na stomačić i polako da puzi. Neverovatno je koliko brzo vreme prolazi i koliko brzo bebe odrastaju.
Džejk: Znaš Luk, dogovor za batu ili seku i dalje važi. Samo ti kaži stricu Džejku...
Anđela: Stvarno si zloća..! A tetka Anđela se ništa ne pita?!
Džejk: Pa mislim... ti si sama rekla da želiš decu sa mnom, jel se to i dalje važi?
Umoljivo i zabrinuto me je upitao, te sam se nasmešila i klimnula glavom. Ne želim da ga mučim, a i svakako se nisam predomislila. Porodica sa Džejkom je i dalje moja najveća životna želja.

Anđela: Lepo bi se snašli u ulozi roditelja, iako imamo opasan posao. Čak i ja mislim da bih bila dobra majka, što nikad nisam mislila..!
Džejk: Ja tebe zamišljam kao savršenu majku.
Sa najlepšim osmehom je to izgovorio, a zatim je potapšao Luka po leđima. Njegova rečenica mi se zaigrala sa mislima, pa sam se naslonila na lakat.
Anđela: A kako me to zamišljaš? Opiši mi, zanima me.
Džejk: Bila bi najlepša mama u porodilištu, dok dojiš naše dete, uspavljuješ ga i pevušiš... A kada bi malo poraslo, igrala bi se sa njim u dnevnoj sobi i radosno bi me dočekali kada stignem sa posla. Posle bi dobili još jedno dete... prosto zamišljam sve tako magično i toplo. A ti? Kako ti mene zamišljaš kao oca?
Sada sam se ja igrala sa Lukovom kosicom i smeškala se.
Anđela: Naše dete bi imalo najboljeg i najhrabrijeg oca na svetu. U porodilištu bi ga prigrlio na gole grudi i time ga smirio. Budio bi se noću kada zaplače, doneo bi ga meni na dojenje... da je devojčica dopustio bi da ti lakira nokte i igrali biste se sa lutkama. A da je dečak igrali biste košarku i kupovao bi mu autiće. Isto tako savršeno zamišljam kao i ti, Džejk... Želim da to bude naš život.
Nasmejao mi se i pružio se preko Luka da me poljubi. Imali smo istu veliku želju, da zasnujemo porodicu kada bude bilo pravo vreme. A nikada ne znate kada je pravo vreme, da li je sutra ili za nekoliko godina. Bitno je da bude pravo vreme.