Ključ moga srca [Druga knjiga]

Savet starijeg

✻SLEDEĆI DAN: NEDELJA✻

Nisam mogla ranim jutrom izdržati u vili. Još uvek je veliki deo mojih stvari bio neraspakovan jer sam se zadnja preselila u vilu, ali prosto nisam mogla nedeljnu tišinu da podnesem. Ili bolje rečeno, buku ostalih ukućana. Takoreći, Džejka. Znam da neću moći da ga izbegnem, a posle razgovora sa Melodi mislim da neću ni uspeti. Pa tačno bih poklekla pred njim iste sekunde!
Zato sam se i iskrala iz vile i otišla pravo u stanicu. Već vidim da će mi radno mesto biti zamena za sve probleme u životu. Druga smena je bila u toku, pa sam umesto u kancelariju otišla pravo u mrtvačnicu. Kristijanovi roditelji bi trebalo večeras da preuzmu telo i da se za par dana održi sahrana. Obzirom da je obdukcija završena, kao i sama istraga, telo se može preuzeti. Suđenje se čeka, ali mi kao istražitelji nećemo prisustvovati njemu. Jedino ako nas naknadno budu pozvali.
Navukla sam rukavice i izvukla iz hladnjaka njegovo pokriveno telo. Sklonila sam beli čaršav i ugledala njegovo plavičasto lice, te sam uzdahnula. Svaki put je sve teže videti poznato, ali beživotno lice.
Anđela: Žao mi je što ti se ovo dogodilo, Kristijane. Ako će ikome od tvojih voljenih značiti... bar smo našli krivca. Ne znam zapravo da li će to čak i meni značiti, ti si nažalost bio naš prvi slučaj... Kamo sreće da nisi!
Nažalost, nisam mogla vreme vratiti. Još jednom sam ga pogledala i nevoljno ga pokrila čaršavom. Cepala mi se duša da ga i sada gledam...

Uzrujala sam se vratila do kancelarije i molila se da unutra ne bude Džejk. Mada, valjda nije lud kao ja da nedeljom dolazi na posao. Ne mogu i sa njim sada da se bavim. Umesto Džejka, pronašla sam šefa za njegovim stolom. Nije bio u svojoj kancelariji, već je potpisivao neke papire.
Anđela: Šefe? Je li sve u redu?
Derek: To bih ja tebe trebao da pitam. Šta ćeš ovde nedeljom? Nemaš smenu vikendom.
Anđela: Ja... samo sam htela da pobegnem na neko mirno mesto.
Derek: To je čudno... mislim, ako ti je radno mesto mirno. Mada, i meni je tako bilo u početku.
Sela sam za svoj sto smešeći se slabo, pa sam se pravila da nešto radim. Zapravo, nije bilo nikakvih otvorenih istraga da bih mogla na njima da radim.
Derek: Želiš li da pričaš o tom problemu?
Anđela: Ne znam baš da li bi me razumeli...
Derek: Probaj.
Anđela: Imate li porodicu, šefe?
Naglo sam pitanje prevalila preko usana nadajući se da nisam prešla neku privatnu granicu.
Derek: Imam. Oženjen sam već dvadeset godina i imam dvoje dece. Sina i ćerku, blizanci su.
Anđela: To je baš slatko.
Slabašno sam se osmehnula, ali sam lako mogla zamisliti šefa van posla. I lice mu je davalo porodični izraz, pa mu ni ovako zahtevan posao nije pravio problem za stvaranje porodice.
Anđela: Da li je u redu to što sam ja pobegla od toga? Osećam da nisam osoba za porodicu i nisam želela da njega povredim..
Derek: Pričaš o Džejku? Primetio sam da ima napetosti među vama.
Isprva sam se iznenadila, ali sam samo klimnula glavom. Kako se uopšte i možeš sakriti od veštog detektiva?
Anđela: Oduvek sam imala strahove, komplekse da nisam dostojna nikoga.. Ali strahovi su me dokrajčili, niko ne želi da bude sa osobom koja se svakog dana boji da udahne svež vazduh i da sa sigurnošću krene u nove pobede.
Derek: To je pogrešno razmišljanje. Biću i previše direktan, možda tako shvatiš.
Razdvojila sam usne iznenađeno, ali sam ćutala. Dođavola, i on se slaže sa svima ostalima!
Anđela: Zar biste Vi... bili sa takvom nesigurnom osobom?
Derek: Već jesam. Moja žena je kao mlada devojka silovana. I bilo je jako teško nju osloboditi svih trauma. I dalje ih ima, ali je nasmejana i zadovoljna životom. I moram ti reći, isto je postupala kao ti. Gurala me je od sebe misleći da će meni biti lakše, ali je oboje uništavala.
Anđela: Ko je na kraju popustio..?
Derek: Mislim da je ona. A ja sam je raširenih ruku prigrlio i eto - dvadeset godina braka i dvoje dece!

Pognula sam glavu i nečujno uzdahnula. Silovanje je veoma velika trauma i retko koja osoba može to potisnuti u sebe i živeti srećno. Ali da nije bilo šefa, sigurna sam da ta žena ne bi uspela da prevaziđe svoje strahove.
Derek: Ne znam da li piješ neki alkohol, ali uzmi jednu flašu piva. Ali samo jednu. To će ti biti dovoljno da isključiš um, a uključiš srce. Tad ćeš znati šta želiš. I nemoj da kažeš nekome da sam ti ja preporučio alkohol, ispašće da sam neprofesionalan.
Nasmejala sam se glasnije, a zatim mi je dodao hrpu papira.
Derek: Ovo odnesi u arhivu, pomoći će ti radnica tamo. Istraga je zatvorena. I razmisli bolje o tebi i Džejku, ne propuštaj šansu. Iz svog života znam da je najlepši osećaj kada dođeš kući i možeš da zagrliš ženu i svoju decu.
Izašao je, a nije mogao biti direktniji. Flaša piva i znaću šta želim? Možda je savet starijeg prava stvar koja mi je odavno trebala.