Ključ moga srca [Druga knjiga]

Moj sin

✻VEČE✻

✦Anđela✦

Posle večere, zajedno smo prevazišli da se popnemo na sprat. I Džejk i ja smo izgledali poput duhova dok smo prolazili pored Melodine spavaće sobe. Vrata su zatvorena i tako će ostati sve dok Džejk ne poželi da ih otvori ponovo. Imali smo i gostinjske sobe za spavanje, ali je Džejkova ideja da spavamo zajedno u njegovoj dečačkoj sobi godila i meni. Šćućurili smo se jedno uz drugo na malom krevetu i u tami smo gledali u plafon. Nikad jezivije nije bilo biti budan posle ponoći. Osećala se Melodi svuda, a gde god da pogledam ne mogu da je nađem. Potrebna mi je. Potrebna je i Džejku...
Džejk: Udario sam ga pesnicom. Najsnažnije što sam mogao.
Možda je baš ovom rečenicom trebao da započne naš razgovor. Ono što ja kao policajac nisam smela da uradim Gejbu, on je odradio. Nisam se suzdržala i osmehnula sam mu se.
Anđela: Udovoljio si i moju želju, iskreno.
Džejk: Nisi mu izgleda ni ti ostala dužna. I dalje ima ogrebotine od tvojih noktiju na vratu.
Slegla sam ramenima nonšalantno, kao da sam to i trebala da uradim. Zapravo, trebala sam mnogo gore stvari da mu priredim.
Anđela: Možda je to neki naš način da se odužimo Melodi. Ko zna, naši karakteri su čudni. Tako smo se i našli...
Džejk: Čujem te da u zoru plačeš. Znam da je i tebi teško, ali ne želiš meni da otežavaš. A ne treba to da radimo jedno drugome, samo povećavamo bol umesto da ga zajedno prebrodimo.
Upravo je izgovorio rečenicu koja mi je oduvek bila potrebna. Uvek sam nastojala da sama sa sobom prevaziđem sve probleme da ne opterećujem druge, a zapravo sam sve pogrešno radila. U životu treba imati osobu koja će te razumeti i saosećati sa tobom. Koja će provesti sa tobom i srećne i tužne periode.

Ponovo je nastala tišina u sobi. Obično smo se razumeli i kada smo ćutali zajedno, ali sada smo tugu delili u tišini. Nema se ni šta reći sada...
Džejk: Ona gitara za koju si me pitala kada si prvi put došla u moju sobu... i na kojoj sam ti svirao za tvoj rođendan na našem brdu... to mi je Melodi kupila kada sam napunio deset godina. To je bila moja prva gitara i nisam je menjao godinama. Nisam ni želeo da je menjam.
Anđela: I posle toliko godina i dalje odlično svira..!
Džejk: Da. Ali ima još jedan veliki značaj.. jer otac nije hteo da mi je kupi. Tražio sam da sviram gitaru, a on je govorio da je to traćenje vremena. Kada nas je napustio, Melodi je odlučila da me iznenadi gitarom. Nikad lepši poklon nisam dobio. Osećao sam se kao da sam osvojio svet..!
Nisam ni smela da zadirem u to zašto njegov otac nije hteo da mu kupi gitaru. Možda je i to još jedna od njegovih trauma iz detinjstva. Čak i kada je Melodi pominjala tog Nejtana nije bila raspoložena. Ni tračak sreće od zajedničke prošlosti se nije poznavalo na njenom licu.
Kod Džejka se umesto tuge video bes. Kao jedini muški član porodice, sigurno je kivan jer njegov otac nije bio pravi muškarac i čvrst stub porodice.
Džejk: Da sam znao da je neću više nikada videti, zagrlio bih je jače i po poslednji put pomirisao njenu kosu...
Zajecao je pokrivši lice svojim dlanovima, te sam ga istog trenutka privila na svoje grudi. Na svojoj koži i rukama sam osetila njegove vruće suze. Telo mu se grčilo na mom telu koliko jako je plakao.
Anđela: Sve će proći, ljubavi... I meni nedostaje, ali i ta bol će polako jenjavati. Samo je potrebno dosta vremena...
Osećajući kako mi se duks vlaži od njegovog plača, a i sam zvuk njegovog bola... zaplakala sam i ja sa njim. Duša me je bolela i srce mi se stezalo u grudima. Džejk je osoba koja je najviše propatila, a najmanje je to zaslužila. Sve na ovom svetu bih dala da mogu da mu umanjim bol, čak i svoj život ako bi to pomoglo.

Džejk: Mnogo boli...
Naše jecanje je prestalo čim se u prizemlju oglasilo zvono na ulaznim vratima. Nikoga nismo očekivali u ovo doba noći, pa čak ni Nou ni Miu. Zbunjeno smo ustali iz kreveta i sišli u prizemlje dok je zvono još par puta zazvonilo.
Džejk: Ostani ti ipak malo nazad, ne znam ko može da bude...
Namrštila sam se zbunjeno. Ne misli valjda da Gejb još nešto može da uradi dok je u zatvoru? Oprezno je prišao vratima i još opreznije ih otvorio. Preko Džejkovog ramena sam ugledala nekog nepoznatog čoveka, pomalo starijeg. Možda čak i Melodinih godina. Pogledom sam okrznula Džejkovu ruku koja je zadrhtala držeći kvaku.
Džejk: Tata..?