Neprobojno srce [Prva knjiga]

Novi početak

✦Anđela✦
Odlazak od kuće, najteža stvar svih generacija. Pozdravljanje na aerodromu sa roditeljima, bratom sestrom i prijateljima uvek pada najteže. Čak i da je odlazak na samo par dana, teško je biti razdvojen od tebi dragih ljudi. Majka plače i plaši se da ne ozebeš, otac deluje čvrsto dok stoji pored nje, dok se drugovi smeju i okreću na šalu a drugarice drže suze u očima i govore da se lepo provedeš.

Vreme je za novi svet, za nove ljude, za nova druženja. Napuštaš stara i praviš mesta za nova poznanstva. Brat mi je rekao da je najlakše otići iznenada, bez da ikome kažeš da si tog jutra otišao i samo se javiš kad stigneš na odredište. Možda je i u pravu, tako izbegneš nepotrebne suze i težak teret u srcu koji osećaš kad se okrećeš ulazeći u avion. Ali sa druge strane, ostavljaš drage ljude bez poslednjeg zagrljaja i poljupca. Ali valjda je to bolje nego da ih ostavljaš u suzama.

I poslušala sam ga. Poslušala sam bratov savet i u četiri ujutru napustila svoju kuću sa dva kofera u rukama. Ostavila sam im malu ceduljicu na stolu da se ne bi baš toliko prepali kad vide da me nema:

"Lakše će biti bez suza i tuge u očima na aerodromu ako ovako odem bez najave. Javiću vam se čim se smestim tamo. Ne ljutite se. Anđela"

Okrenula sam se poslednji put ka dnevnoj sobi gde su moji roditelji spavali na kauču umorni i uputila im tužan pogled. Kritikovaćete me što sam ovo uradila ali posle nekog vremena ćete shvatiti da sam bila u pravu. Bar se nadam da ćete shvatiti. Nečujno sam otvorila ulazna vrata i izašla sa svojim stvarima na terasu i taksijem sam došla do autobuske stanice. Skoro potpuno prazne ulice već druge kišne nedelje septembra su prolazile brzo dok sam ih posmatrala kroz prozor do autobuske stanice.

"176 dinara, gospođice", taksista me prekine u razmišljanju, te mu na brzinu dam novac i izađem iz taksija sa koferima. Umalo mu nisam dala dolare koje sam razmenila tokom dana koliko sam zamišljena. Iako sam za desetak minuta preuzela autobuske karte na šalteru ostalo je još 50 minuta do polaska autobusa. Septembar u mom gradu nikada nije bio mnogo hladan, ali se sada činio ledenim. Možda je to zato što stojim sama na peronu dok nigde žive duše nema. Tačnije, desetak ljudi stoji raštrkano duž perona, ali nikoga od njih ne poznajem, tako da mi sve deluje prazno i nepoznato.

"Autobus broj 5 polazi za Beograd, mole se putnici da se smeste". Na razglasu se čuo glas mrzovoljne žene koja je uvek imala taj ton kad god bih stanicu pozvala telefonom da pitam za red vožnje. Uvek sam mislila da joj ja dosađujem time što je pitam kad polazi koji autobus, ali je ona izgleda umorna od posla godinama. Nije to do mene. Ugrabila sam jedno od zadnjih sedišta i zamišljeno gledala kroz prozor sve dok nismo došli do Beograda. Nakon vožnje autobusom, taksijem sam došla do aerodroma Nikola Tesla gde me je oblio hladan znoj. To je to, nema povratka sada. Iako je skoro pola sedam ujutru, dosta ljudi je na aerodromu, pogotovo na izlazu za Njujork. Ali stvar je u tome što svi idu turistički, a ja ne.

Celu proveru sam završila mnogo brže nego što sam mislila da će biti, pa sam se ubrzo našla na sedištu pored prozora. Okačila sam mali rančić na sedište ispred mene, pa sam ponovo pogledala kroz prozor. Propeleri su se okretali dok su se poslednji putnici smeštali na svoja sedišta.

"Molimo vežite pojaseve, ubrzo polećemo", stjuardesa se oglasi na razglasu, te svi uradimo kako nam je rekla. Avion počne da se pomera polako napred mileći po zemlji, a uskoro će i da se odvoji od tla. Počeli smo svi da se tresemo čim smo poleteli, a ja sam se najviše tresla. Nenormalno se bojim visine, iako mi je to drugi strah na listi. Nesvesno sam pogledala kroz prozor po ko zna koji put i videla da smo već iznad oblaka i to mi je samo pogoršalo situaciju, te sam se čvrsto uhvatila rukama za sedište. Toliko vežbanja i prolaženja preko mostova mi nije pomoglo da uklonim strah iz kostiju. A onda sam počela da razmišljam.. Kakav će mi biti život tamo? Kako ću se uklopiti u drugo društvo? Kako će me njihova kultura dotaći? Bar su mi ta pitanja skrenula misli sa straha od visine ako ništa drugo. Neka se moj mozak zanima njima dok ne sletim, jer kasnije neću imati vremena za ta pitanja.