Noćni čuvar

~Ne vjerujem~

Sišla sam u prizemlje.

"Jutro tata, imam pitanje."

"Jutro i tebi a to bi bilo?"

"Jesi li jučer bio u mojoj sobi?"

"Ne sinoć su me zvali na posao ali znam da mama nije bila jer me ona vozila da može vratiti auto danas vozi Tonija na utakmicu."

"Aha, okej hvala."-rekla sam.

"Ništa, ništa."-rekao je i otpio gutljaj kave uz osmijeh.

Sad još imam jednog sumnjivca seku brat ide na utakmicu pa nema šanse da je ostao budan a i osoba čiju sam siluetu vidjela bila je višlja.

"Karla jesi bila u mojoj sobi?"-upitala sam dok je ona motala bandaže u garaži.

"Kad?"

"Sinoć."

"Ne nisam bila. Što?"

"Tako bez veze."

Izašla sam iz garaže a ona je počela napadati i udarati vreću za boks to je ipak njezin sport. Ušla sam u sobu kako je moguće da svi imaju tako čvrste alibije ako sam uvjerena da sam vidjela osobu sinoć. Došla sam do prozora i pitala samu sebe kako je moguće da nisam prije primjetila da je otvoren. Ovo je jednostavno nevjerojatno. Večeras ću vidjeti pravit ću se da spavam možda se opet pojavi ovo je bolesno čudan misterij zar je moguće da je netko ušao usred noći u moju sobu da bi maknuo laptop s mojih koljena. Ovo postaje sve čudnije i čudnije.

Večer 21:00

Legla sam u krevet, ugasila sam svijetlo. Mobitel mi je bio na noćnom ormariću. A palica za golf zakvačena na zidu iznad glave. Za točno deset minuta začuo se škljocaj i prozor se otvorio. Netko je zakoračio u sobu smrzla sam se od straha. Ušao je u sobu i napravio nekoliko koraka. Kad je bio okrenut leđima od mene skočila sam s kreveta i uhvatila golf palicu. Skočila sam pred njega i udarila ga palicom po nozi svom snagom. Zajaukao je i pao na pod. Začula sam korake na vratima gurnula sam nepoznatog napadača pod radni stol. A ja sam se bacila u krevet.

"Hej je li sve u redu što je to palo?"-upitala je mama.

"Ne znam što je palo, vjerojatno je Toni opet pao iz kreveta."-rekla sam glumeći pospani glas.

"Imaš pravo, u redu. Laku noć."

"Laku noć."-rekla sam izašla je van i zatvorila vrata.

Ustala sam kad se dovoljno udaljila zaključala sam vrata. Okrenula sam se prema radnom stolu pod kojim je ležao moj noćni posjetitelj. Iskotrljao se van, sagnula sam se do njega. Nosio je majicu s kapuljačom, a kapuljaču je nabio na lice. Skinula sam mu kapuljaču. Otkrenuo je glavu i dalje se držeći za nogu jaučući. Okrenula sam njegovu glavu prema sebi. Ne vjerujem.

"Mario?"-rekla sam ne vjerujući što vidim.

Samo je tužno uzdahnuo.

"Molim te Nina mogu objasniti, vjeruj mi!"

"Dobro jer mi objašnjenje stvarno treba."

"Ja sam samo...htio sam te posjetiti, došao sam ovdje vidio sam kako spavaš maknuo sam laptop ulaskom kroz prozor. I jednostavno prešlo mi je u naviku. Žao mi je stvarno."-rekao je gledajući me stvarno tužnim pogledom.

"Ja samo... u redu zašto mi nisi rekao, zašto to uopće radiš ne bih te udarila da sam znala."

"Nina ja..., nema veze."

Pokušao je ustati na njemu se vidjelo da je bol bila strašna. Bilo mi ga je žao. Ustao se, uspio je napraviti i par koraka dobro je nije slomljena.

"Možeš hodati!"-rekla sam tiho, ali opet sretno i zagrlila ga.

Htio je uzvratiti, ali odmaknula sam se od njega.

"Oprosti, ne znam što je to bilo nisam trebala."-rekla sam i skrenula pogled.

"Nema veze, svidjelo mi se."-rekao je.

Prvo sam ga izbezumljeno gledala, onda sam se nasmijala i brzo se uozbiljila.

"Ne treba ti biti neugodno."-rekao je nasmijano.

"Kako to misliš? Ovaj.. mislim kad ideš kući? Kako si došao? Boli li te noga?"

"Trčao sam, ne boli me noga hvala ti na pitanju. Ne znam kad idem kući, možda uskoro."-rekao je i prišao mi.

"Aha."-rekla sam i odmaknula se korak unatrag.

"Sviđaš mi se."-rekao je.

"Ali ja nisam... ti imaš 23 godine, zašto ja? Nemaš li neku curu ili..."

"Ne, nemam nikoga."-opet se nasmijao.

"Ali kako je moguće? Zašto se stalno smiješ?"

"Moguće je jer ne puštam nikog blizu. Smijem se jer si zanimljiva. Sviđaš mi se otkad sam te vidjeo u Dvorani Kristal."

"Ali ti imaš 23, a ja 15."

"Osam godina razlike... nije strašno."

Srce mi je lupalo sto na sat nisam mogla razumijeti ništa mozak mi je bio blokiran.

"Reci mi nešto."-rekao je primaknuvši mi se jako.

Da je to moguće sad mislim da bi mi srce iskočilo.

"Ja... ja ne znam."-rekla sam.

Približio mi se i poljubio me. To nije bilo nimalo filmski.

"Reci mi nešto!"-ponovio je, bilo je čudno razgovarati s njim kad smo morali šaptati.

"Ja te ne razumijem."-rekla sam.

"Kako to misliš?"-upitao je i obuhvatio me oko struka.

"Nemoj, molim te."-rekla sam i odmaknula ga od sebe.

Upitno je podigao ruke u zrak i namrštio se.

"Čemu to?"-upitao je.

"Objasnila sam ti i neću se ponavljati."-rekla sam.

"Aha, znači zato što tebi smeta naša razlika u godinama ti ne želiš biti sa mnom?"

"Ne. Samo... daj mi da razmislim. Okej?"

"Okej."-rekao je i ponovno mi prišao.

Gledala sam ga nadajući se da će otići i zaboraviti na sve ovo. Bilo je već 1:30 bila sam umorna. Dovraga sutra je škola odgovaram talijanski potpuno sam zaboravila na to.

"Moram ići."-rekao je.-"Vidimo se Mala."-rekao je i sišao kroz prozor.

On nije normalan zatvorila sam prozor, i legla u krevet sad će mi se ta rečenica vrtjeti po glavi. Zatvorila sam oči ali stalno sam u mislima vidjela njega i njegovu zadnju rečenicu: "Vidimo se Mala." Njegov smiješak se uplitao u moje misli neprestano. Ustala sam i otključala vrata izašla sam van i otišla u kuhinju popila sam čašu hladne vode. Vratila sam se u sobu s još više misli u glavi, zašto baš ja? On je zgodan, ali zašto ja? Pokušala sam zaspati nema šanse samo misli.

A/N Vote and coment?♡O♡