Noćni čuvar

~Upropašteni ples~

Vratila sam se kući jučer u 20:25, naravno dočekalo me urlanje, pametovanje i svađa. Ah, što ćete takav je život. Eto trenutno je pola osam navečer, spremna sam za ples, silazim u prizemlje.

"S kim ideš na ples?"-upitao je tata koji nije bio baš sretan.

"S Mariom s kim drugim."-rekla sam.

"Ne može!"-zarežao je.

"O može još kako."-rekla sam provokantno.

"Ne ako ne odeš uopće."-rekao je i stao pred mene.

"Da idem."-rekla sam i prošla pokraj njega.

Izašla sam iz kuće, Mario je stajao naslonjen na vrata svog savršeno izglancanog BMW-a.

"Hej Mala, spremna?"

"Hej."-rekla sam.-"Da spremna sam, idemo dok moj tata nije došao."

Sjela sam u auto, taman kad je krenuo voziti moj tata je došao. Mario se provokantno nasmijao, i samo požurio. Nasmijala sam se. Uparkirao se iza škole.

"Sviđa mi se tvoja haljina."-rekao je kad smo izašli iz auta.

"Imaš predivnu košulju."-zaključila sam i zagrlila ga.

Morali smo otplesati barem jedan ples prije nego moj tata uleti i sve uništi. Stajali smo tako neko vrijeme.

"Moramo požuriti ako želimo plesati prije nego moj tata sve uništi."-rekla sam iako nije reagirao.-"Mario?!"-rekla sam.

Samo se nasmijao svojim prekrasnim poluosmijehom. Stajao je još oko dvije minute, a onda polako krenuo. Pogledavao me krajičkom oka. Otišli smo iza škole gdje se održavao cijeli ples. Bilo nas je jako puno.

"Ovdje će nas tvoj tata teško naći to je sigurno."-rekao je s malo poruge u glasu.

"Drago mi je zbog toga."-rekla sam i osmijehnula se.

"Što misliš koliko mu treba da dođe?"-upitao je zamišljeno.

"Ne znam oko deset minuta."-rekla sam.

"Hmm."-rekao je.-"Ne mogu vjerovati da si se veselila plesu koji će ti tata uništiti jer me ne voli."-rekao je i živčano spustio pogled.

"U redu je."-rekla sam i zagrlila ga.

Nastavili smo se kretati prema drugom djelu gomile, gdje je bilo manje ljudi. Sreli smo glupog Lea.

"Makni se od nas."-rekla sam kad se osmijehnuo.

"Nina..."

"Ona je moja."-rekao je Mario i prijeteći ga pogldao.

"Leo odlazi znam da si me promatrao, jer su ti to moji roditelji rekli."

"To je on?"-upitao je Mario i pogledao ga otrovnim pogledom.

Mario je bio puno, puno višlji od Lea.

"Da."-rekla sam mirno.

Uhvatio ga je za košulju i podigao da bude u ravnini s njegovim očima.

"Bolje ti je da me se paziš jer ako mi padneš u šake... neću te tako lako pustiti."-rekao je bijesni Mario pustivši ga da mu padne iz ruku, dočekao se.-"A sad bježi."-rekao je dok je Leo bježao popravljajući košulju.

"Mario možda nisi trebao.."

"Trebao sam Nina, trebao sam biti i nasilniji prema gadu."-rekao je ljutito.

"Hajde nemoj se ljutiti, znaš da ne volim kad si ljut."-rekla sam i prešla vrhovima prstiju preko desne strane njegovog obraza.

Osmijeh mu je zaigrao na usnama dok me grlio i ispričavao se.

"Sranje! Mala imamo problem!"-rekao je Mario.-"Tvoj tata je ovdje , i to tko zna koliko dugo... drži fotoaparat. I čini mi se da policajac ide za njim."

"On nije normalan."-rekla sam skoro kroz plač i zagrlila Maria.

"Samo se smiri sve će biti u redu."-rekao je i poljubio me u glavu.

Prišli su nam obojica. Stajala sam blijedo gledajući u uniformiranog policajca.

"Gospodin Štrlek?"

"Da, ja sam."-rekao je Mario ne shvaćajući što se događa.

"Gospodin Rog kaže da ste nasilni i da ne puštate njegovu kćer na miru kad vam on kaže. Je li to istina?"-upitao je, Mariovo lice je izgubilo boju kao i moje.

"Gospodine oprostite, ali on nije nasilan, on mi je dečko."-rekla sam i pogledala tatu mračnim pogledom.

"Je li istina da vas ne pušta na miru kad mu vaš otac to kaže?"

"Ne pusti me samo zato jer ja to ne želim, želim biti s njim ali moj tata je previše zaštitnički nastrojen."

"Dakle ne reagira na zapovijedi?"-rekao je i pogledao me.-"Gospodine Štrlek ne budete li poštovali zapovijedi gospodina Roga i budem li primao još pritužbi... morat ću vas privesti na razgovor."-rekao je.

Mario je problijedio, gledao ga je ne vjerujući i samo nijemo kimnuo. Policajac nas je pozdravio i otišao. Ostali smo kao skamenjeni gledati za njim. Mario se skroz polako okrenuo prema meni.

"Nina ja..."-rekao je i gledao me svojim tužnim pogledom, činio se kao da bih mogao zaplakati.

Samo sam ga čvrsto zagrlila, uzvratio je i poljubio me u glavu.

"Molim te oprosti što sam uzrokovao da sve dođe ovako daleko."-rekao je, već sam plakala.

"Nemoj opet otići, molim te!"-jedva sam mu prošaptala na uho i prestala plakati.

"Mala molim te žao mi je, ali tvoj tata... i policija je upletena. Ne želim te opet ostaviti, ali probaj me razumjeti."

"Nemoj."-rekla sam.-"Nemoj."-ponovila sam.-"Molim te."

"Okej sad ste i to rješili, sad se makni od nje."-rekao je tata, Mario me gledao u oči.

Bio je blijed, sigurno mu nije dobro. Gledao me dok je drhtao, polako je pustio moju ruku i odmaknuo se. Gledala sam ga i promatrala svaki pokret njegovog tijela. Opet ga gubim, ne mogu to opet. Moj tata je kreten. Mrzim ga. Gledala sam Maria suznih očiju, tko zna kad ću ga opet vidjeti. Stajali smo tako neko vrijeme, dok mu moj tata nije rekao da ode. Malim usporenim koracima se počeo polako udaljavati, a onda nestao u gomili. Otišao je iz mog života, ovaj puta možda i zauvijek. Okrenula sam se prema tati s izrazom gađenja na licu.

"Idem pješke kući."-rekla sam i protrčala pokraj njega.

Nisam uopće žurila vukla sam se kući kao krepana. Bila sam u depresiji, kako opet? Zašto baš ja? Što sam skrivila? Sto pitanja letjelo mi je glavom, nisam znala odgovor ni na jedno pitanje. Čim sam se dovukla do kuće otišla sam u sobu, izvukla sam našu sliku iz okvira diplome i prešla prstom preko Mariovog lica. Opet sam ga izgubila.

A/N Vote and coment!!♡♡