Noćni čuvar

~Dominik~

Nina P.O.V.

Ležala sam u krevetu kad je mama ušla u sobu, a za njom i neka žena.

"Nina ovo je psihijatrica Maja Valentić."

"Ajde bok."-rekla sam i okrenula se.

"Nina surađuj."-rekla je mama.

Preokrenula sam očima i okrenula se natrag.

"Ne trebam pomoć."-rekla sam tiho gledajući u pod.

"Da trebaš"-rekla je mama.

Mama je pričala s tom psihijatricom, i na kraju mi samo pružila putnu torbu koja je već bila spakirana.

"Ne idem nikud."-rekla sam bezvoljno.

Doslovno su mi mama i tata spakirali stvari i sve, nisam htjela ići pa su me protiv moje volje odvukli u auto. Barem sam prije toga uspjela zgrabiti fotografiju Maria i sebe. Odveli su me u tu psihijatrijsku bolnicu. Nisam vjerovala da će mi to ikad napraviti ali eto. To vam je ono kad mislite da nekog znate. Vozili su me do tamo, a onda predali nekom dečku koji je radio na odjelu. On me doveo do moje sobe.

"Hvala."-rekla sam.

"Ništa."-rekao je i nasmješio se.-"Ti ne djeluješ kao materijal za psihijatrijsku."-rekao je i dalje nasmijano.

Samo sam se osmijehnula.-"Moji malo pretjeruju."-rekla sam i okrenula se prema prozoru.

"Vjerujem ti."-rekao je.-"Ja sam Dominik."-rekao je i pružio ruku.

"Nina."-rekla sam i rukovala se s njim.

Gledao me neko vrijeme dok sam stajala pored prozora. Zatim sam začula kako se vrata zatvaraju uz njegov tihi zavodljivi smijeh. Ne znam što mi je u zadnjih par dana. Nije mi dobro... uopće. Provela sam par sati buljeći u zid, dok nisam začula otvaranje vrata. Dominik je ušao i zatvorio vrata.

"Što radiš ovdje?"-upitala sam, sjeo je pokraj mene i osmijehnuo se.

"Došao sam te vidjeti."-rekao je sarkastično.

"Vidjeo si me prije par sati."-rekla sam.

"Ne suprostavljaj mi se."-rekao je grublje.

"Nisi nitko i ništa, izađi van dosta sam patila."-rekla sam frustrirano i stala pored prozora.

"Da ti nije palo na pamet meni tako nešto reći!"-oštro je zarežao i čvrsto mi uhvatio vilicu.-"Bit ćeš moja."-rekao je bijesno.-"Jel me voliš?"-upitao je mirnije i uhvatio me za ruku.

"Ne. Što ti je!? Tebi treba pomoć."-rekla sam i otela svoju ruku od njega.

Udario me u ruku i to nimalo nježno.

"Pitao sam jel me voliš?!"-zarežao je.

"Ne."-rekla sam, opet me udario.-"Jel me voliš!?"-gotovo je povikao i uhvatio me za vrat.

"Da."-rekla sam uplašeno.

"Dobro."-rekao je tiho i poljubio me.-"Dobro."-ponovio je dok sam ga šokirano gledala.-"Danas ti stiže cimerica."-rekao je.-"Umalo sam zaboravio... nemoj da ti slučajno padne na pamet da išta od ovoga ikome govoriš! Jasno!?"-zarežao je i stisnuo me za vrat.

"D-da."-rekla sam uplašeno.

"Lijepo."-rekao je s nekim glupim osmijehom.-"Baš lijepo."-ponovio je i poljubio me u vrat.

Krenuo je prema vratima.

"Kreten."-rekla sam tiho, naglo se okrenuo prema meni.

"Što si ti to sad rekla?!"-upitao je i uhvatio me za kragnu majice.

"Ništa."-rekla sam tiho.

Podigao me visoko i pribio uza zid.

"Što?!"-procjedio je.

"Rekla sam da si kreten. Molim te pusti me."-rekla sam gledajući ga s visoka.

Gledao me neko vrijeme, a onda me polako spustio i uhvatio oko struka.

"To nije bilo lijepo od tebe."-rekao je.-"Doći ću poslije kad ti budem dovodio cimericu."-rekao je zajedljivo, poljubio me u glavu.
Gledala sam ga uplašeno, otvorio je vrata.

"Nemoj me se bojati."-rekao je i izašao.

Zašto mi se ovo događa, ja ovako više stvarno ne mogu. Pokušavala sam razumijeti bilo što od ovoga. Koji vrag se sad najednom dogodio s Dominikom... poludjet ću više ne mogu ovako.

Mario P.O.V.

Odkad sam izgubio Ninu samo sjedim pred kaminom pijem kavu i skrštenih ruku buljim u vatru. Ponekad uzmem drvo i bezveze razmičem drva u vatri. Ne znam više što bih sa sobom, odkad me njen tata otjerao od nje nisam ju više uopće vidjeo, ne prolazim više ispred njene kuće. Jer kad bih prošao mislim da se ne bih suzdržao od trčanja prema prozoru njene sobe. Oči me peku i bole od gledanja u vatru, plakao sam više nisam znao što bih sa sobom. Ovakav život ne vodi nikamo, ne znam više kako i što da radim s ovim šugavim životom.

Nina P.O.V.

Što da radim više ne mogu ovako! Zašto su ga morali toliko mrziti? Želim ga natrag njega, njega i samo njega. Uskoro bih trebala stići i moja cimerica. Bojim se toga jer neznam koja joj je dijagnoza, a još gore je to što ću morati vidjeti glupog Dominika. Ne znam što nije u redu s njim, plaši me. Bojim ga se i samo želim kući. Ponovno je navratio, bojala sam ga se.

"Tvoja cimerica stiže za sat vremena."-rekao je i legao pokraj mene.

"Nemoj, molim te."-rekla sam i sjela.

"Nemoj što?"-rekao je i namrštio se povukavši me da legnem ponovno.

"Gledaj, kažem ti imam dečka samo su ga moji otjerali jer misle da je prestar."-rekla sam a on se namrštio.

"Ako su ti roditelji to napravili onda je prestar. Koliko ima godina?"

"23."-rekla sam.

"Osam godina razlike."-rekao je nekim čudnim glasom.-"Ja imam devetnaest."-rekao je i uhvatio me za ruku.-"Ja i ti smo samo četiri godine razlike, oni se na to ne bi žalili."-rekao je i uhvatio me oko struka.

"Nemoj."-rekla sam i maknula njegovu ruku sa svog struka.

Namrštio se, moje ponašanje mu je smetalo.

"Oprosti."-rekla sam i maknula pogled s njegovih zabavljenih očiju.

Samo se osmijehnuo i poljubio me u ruku.

"Trebao bih ići dočekati tvoju cimericu Zaru."-rekao je nezainteresirano.

"U redu..."-rekla sam i ustala se.

"S tobom je zabavnije."-rekao je i ustao se za mnom.

Zagrlio me.

"Idi ti lijepo za poslom... može?"-rekla sam i odmaknula se.

"Kako god ti kažeš, ali vratiti ću se."-rekao je i zavodljivo se nasmijao, samo sam ga gledala bezizražajnog pogleda.

"Aha."-jedva sam izustila.

Bojim ga se.

A/N Vote and coment!! ♡♡