Noćni čuvar

~Ne zovi nikoga~

Osjetila sam kako me netko nježno mazi po ramenu i doziva. Do tada nisam bila ni svjesna da spavam. Otvorila sam oči i ugledala Maria.

"Hej.."-tiho je prošaptao i nastavio me maziti.

"Zašto nisi u krevetu?"-upitala sam i zijevnula.

"Zvao sam te, ali nisi se odazvala niti došla u sobu pa sam se uplašio."-prošaptao je.

"Oprosti, razmišljala sam.."-prošaptala sam i omotala ruke oko njegovog vrata dok me on grlio.

"Sve je u redu."-prošaptao je.-"Sve razumijem."-nadodao je uz slabašan osmijeh.

"Nije baš nešto lijepo spavati bez tebe."-zadrhtala sam i privila se uz njega.

Slabašno se osmijehnuo i ustao se noseći me u rukama.-"22:30 je Mala, već si trebala biti u krevetu."-prošaptao je i tiho zastenjao kad se popeo na vrh stepenica sa mnom u rukama.

"Ljubavi, nemoj. Vidim na tebi da si slab, radije me pusti da hodam sama."-prošaptala sam sažaljivo.

"Ne, u redu sam. Nije mi problem, uostalom ti nisi teška."-rekao je uz osmijeh i nježno me privio uz sebe.

Ležerno je došetao do naše sobe, stao pored našeg kreveta i spusio me na njega. Nadvio se nad mene, i iskreno.. htjela sam da ostane tako. Ali nakon što mi je udjelio nekoliko nježnih poljubaca po vratu uspravio se. Pokrio me dekom i zateturao prema vratima.

"Laku noć Mala."-prošaptao je i nasmiješio mi se na izlazu iz sobe.

"Laku noć."-prošaptala sam, ali nisam ga pustila da ide sam.

Ustala sam se iz kreveta i dotapkala za njim.

"Idi u sobu, zašto me pratiš?"-upitao je i umorno me pogledao.

"Mario, ne želim te pustiti da sam hodaš do sobe. Što ako padneš? I sam vidiš da nisi dobro otkad si se razbolio, oslabio si."-prošaptala sam i uhvatila ga za ruku.

"U redu sam Nina, idi u krevet."-promrmljao je, povukao je svoju ruku i nježno me odgurnuo od sebe.

"Neću u krevet, Mario!"-naljutila sam se na njega.

"Nina, u redu sam, vidiš da sam dobro."-rekao je i pokazao rukama na cijeloga sebe.-"Vrati se u krevet dovraga! Neću te moljakati, 100% si umorna."-tvrdoglavo sam odmahnula glavom.-"Preklinjem te, hajde u krevet, pa zar me je tako teško poslušati?"-upitao je i sklopio ruke kao da se moli.

"Ljubavi, ovo spavanje u odvojenim sobama mi nema smisla! Želim biti pored tebe! Da si ne znam ni ja koliko jako bolestan htjela bih te pored sebe."-promrmljala sam i ponovno ga uhvatila za ruku, stajali smo na hodniku i svađali se.

"Ne želim da se razboliš."-prostenjao je.

"Nije me briga hoću li se razboljeti ili ne. Samo želim biti s tobom, Mario, nemaš pojma kako mi je bilo teško dok te nije bilo.. sad samo želim ponovno biti s tobom."-rekla sam, a on je nešto tiho promrmljao te ponovno zateturao.

"Nina..."-prošaptao je i malo snažnije zateturao te ipak sjeo na pod.

"Jesi dobro?"-upitala sam i nadvila se nad njega.

"Mhm, bole me zglobovi, pričekaj malo."-prošaptao je i namrštio se privukavši koljena na prsa.

"Mario, hoćeš da zovem hitnu?"-upitala sam već toneći u paniku.

"Ljubavi..."-prošaptao je.-"Sve je u redu..."-rekao je i ponovno tiho zastenjao.-"Samo mala bol u glavi i vrtoglavica.... bit ću u redu. Nemoj zvati nikoga."-prošaptao je.

Spustila sam njegovu glavu u svoje krilo dok je on mrmljao o tome kako je u redu.

"Možeš li hodati?"-upitala sam, panika me potpuno obuzela, nisam mogla znati kako je on zapravo.

Možda mi nije htio reći da mu nije dobro.

"Mario, bojim se, molim te.. dopusti mi da pozovem hitnu."-prošaptala sam mazeći ga po kosi.

"Mala, ne boj se. U redu sam, samo mi se malo vrti, sve je okej. Pričekaj još minutu i sve će se vratiti na staro."-prošaptao je, ali nije čekao da prođe ta minuta već se odmah ustao oslanjajući se na zid.

"Jel možeš stajati?"-upitala sam tiho.

"Aha."-promrmljao je.

"Jel bi mogao hodati do sobe?"-upitala sam ga sa suzama u očima, strašno me strah.

"Ne."-prošaptao je i nakratko skopio oči te ih ponovno otklopio.-"Isuse! Kako mi se jebeno vrti!"-zastenjao je.

Sklopio je oči, zatresao glavom te ih zatim ponovno otklopio.

"Mario, jesi sigurno u redu?"-upitala sam bolnim glasom, a suza mi se slila niz lice.

"Mhm, dobro sam. Mogu pokušati doći do sobe."-prošaptao je.

"Jesi siguran da možeš?"-upitala sam, a on je zadrhtao.

"Nisam siguran, zapravo prilično sam siguran da ne mogu. Ali moram pokušati."-prošaptao je.

"Nemoj samo pasti! Molim te!"-zacviljela sam uplašeno.

Omotala sam ruke oko njegovog struka, a on je mene obgrlio jednom svojom rukom te sam ga odvela u našu sobu. Strovalio se na krevet, sjela sam pored njega, zabrinuto ga mazeći po kosi i licu.

"Jesi dobro?"-upitala sam ga prestravljeno.

"Odlično sam, a sad hajde na spavanje."-rekao je i nježno me pogurao prema drugoj strani kreveta, no nisam se pomaknula.

"Tako si me prokleto uplašio."-prošaptala sam tiho ispuštajući suze i naslonila glavu na njegova prsa.

"Rekao sam ti, ne boj se za mene, ja sam budala."-prošaptao je.-"Ljubavi... nemoj me zezat' da sad plačeš zbog toga?"-prošaptao je.-"Nina, nemoj... molim te, oprosti. U redu sam, nemoj se bojati. Sve je u redu, ne brini."-prošaptao je i nježno me mazio po leđima.

"Tako sam se jebeno uplašila! Što da si pao dok sam spavala ili da ti se nešto dogodilo?"-drhtala sam.

"Oprosti što sam te zabrinuo. Nemoj mi se bojati Ljubavi, ja sam idiot, preživjet ću ja još svašta."-promrmljao je.

"Nisi ti idiot."-prošaptala sam. I legla pored njega.

Nasmijao se i obgrlio me jednom rukom nježno me mazeći po leđima.

"Nikad nisam mislio da će se netko toliko uplašiti za mene."-prošaptao je.-"A moja Mala se rasplakala od brige i straha."-promrmljao je s osmijehom i snažnije me zagrlio.

"Što ti se dogodilo da si se tako srušio?"-upitala sam tiho dok sam spuštala glavu na njegova prsa.

"Ne znam, samo mi se zavrtjelo. Sve mi se vrtjelo, i hodnik i ti i sve ostalo."-prostenjao je.-"Sad sam dobro."-prošaptao je i poljubio me u glavu.-"Drago mi je što si se tako uplašila za mene. Stalo ti je, to je lijepo znati."-rekao je i ponovno se osmijehnuo.

"Naravno da mi je stalo, volim te."-prošaptala sam.

"I ja tebe."-uzvratio je umornim glasom.

A/N Vote and coment...