Noćni čuvar

~Pored tebe~

Mario P.O.V.

Ona i dalje spava, spava već četiri sata. Već se pomalo brinem, stojim ispred prozora i čekam da se probudi. Začuo sam 'komešanje' iza sebe, okrenuo sam se i ugledao ju kako razgleda oko sebe.

"Hej Mala."-prošaptao sam nasmijano i prišao krevetu.

"Hej."-promrmljala je umorno.

"Jesi se naspavala?"-upitao sam i zavukao se u krevet pored nje.

"Mhmm.. Koliko sam spavala?"-upitala je umornim slatkim glasom.

"Četiri sata. Već sam se počeo brinuti."-rekao sam i omotao ruke oko njenog struka.

"Hoću kući!"-zacviljela je omotavši ruke oko mog vrata.

"Znam Mala.."-prošaptao sam.-"Pričekaj jutro."-ponovno sam prošaptao i poljubio ju za vrat.

"Mhm.. I onda možemo zajedno spavati u krevetu, a ne ovako. Samo je tu opet problem moja prokleta noga."

"Nemoj tako. Nisi kriva za to."-promrmljao sam i poljubio ju u vrat.

"Kako si uopće tako brzo reagirao?"

"Karla je rekla da si izašla prije nekoliko minuta. Odmah sam izašao iz stana i spustio se stubištem. A kad sam vidio auto tvog tate život mi se okrenuo."-promrmljao sam i umorno zijevnuo. 

Uzdahnula je.-"Macane, odspavaj malo. Vjerujem da si umoran."-prošaptala je i poljubila me u vrat.

"Ne želim da sama budeš budna. Odspavat ću malo sutra."-rekao sam i blago se osmijehnuo.

"Nemoj, umoran si."-rekla je i pogladila me po obrazu.

"U redu je."-rekao sam.

"Ne, nije. Ljubavi umoran si, spavaj, ako hoćeš možeš i tu pored mene na krevetu. Ali molim te odspavaj!"-promrmljala je i poljubila me u obraz.

"Okej."-prošaptao sam i zatvorio oči.

Jutro

Probudio sam se pored nje, podigao sam pogled i ugledao ju kako spava s rukom u mojoj kosi. Izvukao sam njenu ruku iz svoje kose i ustao se. Nasmijao sam se kad sam ugledao kako mi kosa izgleda u odrazu na prozoru. Doktor je ušao u sobu i prišao mi.

"Može ići kući, i ona i Vi."-pružio mi je papir.-"Ovo je papir koji potvrđuje da vam je dozvoljen izlazak. Kolica vas čekaju u hodniku. Dovedite ju na kontrolu za dva tjedna, jeste li odavde?"-upitao je trgnuvši me iz razmišljanja.

"Ne, iz Slavonskog Broda."-promrmljao sam i dalje zbunjeno.

"Aha, u redu. Onda ona može nastaviti liječenje ondje."-rekao je i kimnuo.

"U redu, hvala."-rekao sam i uzeo papir na što je on ponovno kimnuo i izašao.

Prišao sam krevetu i poljubio ju u vrat.-"Mala.."-prošaptao sam.-"Hajde, dobili smo dozvolu za izlazak iz bolnice."-prošaptao sam i pogladio ju po obrazu.

"Hmm."-promrmljala je i otvorila oči.

"Možemo ići."-promrmljao sam i nasmijao se.

"Hvala Bogu."-prošaptala je i podignula se u poluležeći položaj.

"Idemo odmah ili?"-upitao sam.

"Aha."-promrmljala je.

Uvezao sam kolica u sobu, i stao pored kreveta. Podignuo sam ju u ruke i spustio u kolica. Uzdahnula je, izašli smo iz sobe i zaputili se prema dizalu.

"Mala znam da.."

"Nema šanse, ja ne mogu ući."-rekla je i odmahnula glavom.

"Mala..."-pokušao sam.

"Mario.... ne! Znaš da ne mogu ući."

"Mala, znam da imaš strah. Ali moramo sići."-i dalje sam ju pokušavao nagovoriti.

"Znaš da imam klaustrofobiju."-rekla je žalosno i stegnula moju ruku sa svoje dvije.

"Hoće li ti biti lakše da idem s tobom?"-upitao sam i sagnuo se pored nje.

"Ne znam.."-rekla je i uzdahnula.

"Može li ovako? Ti idi ovim dizalom, a ja ću se spustiti stubištem. Može?"

"Mhm."-promrmljala je i poljubila me u obraz.

Uvezao sam ju u dizalo, mahnula mi je, vrata dizala su se zatvorila i ona je krenula. Potrčao sam niz stubište kako bih ju dočekao. Stao sam pred dizalo koje se taman otvorilo. Nina je prestravljena izašla iz dizala.

"Nikad više."-rekla je teško dišući.

"Jesi dobro?"-upitao sam i sagnuo se pored nje. 

"Valjda."-rekla je.-"Možemo li samo otići?"-upitala je, kimnuo sam i izveo ju van iz bolnice.

Otvorio sam stražnja vrata i pomogao joj da legne na sjedala. Taman što sam zatvorio stražnja vrata i krenuo prema sjedalu vozača novinari su se počeli okupljati. Bio sam miran, otvorio sam vrata auta i kad sam sjeo prije nego sam zatvorio vrata gurnuo sam ruku van iz auta i pokazao im srednji prst. Svi su šokirano gledali još više slikajući. Povukao sam ruku, zatvorio vrata i krenuo voziti prema stanu. Nitko ni ne zna da ona dolazi. Mmm, jedva se čekam ujutro probuditi pored nje. Uparkirao sam na prilaz i ugasio auto. Otišao sam do stražnjih vrata i otvorio ih. Kolica su ostala u bolnici, a ona je dobila štake. Pomogao sam joj da izađe iz auta, naravno pomogao sam joj i da uđe u zgradu. Ali bilo je sranje popeti se po stepenicama. Uzeo sam ju u ruke i nosio ju, posebno sam joj morao pridržavati nogu u gipsu kako ne bi visjela. Popeo sam se do stana teško dišući, jer budimo realni nositi osobu sa slomljenom nogom u rukama uz stepenice. Toliko visoko je jebeno komplicirano. Pozvonio sam, i pričekao nekoliko trenutaka, njena mama je otvorila. Nasmješeno i šokirano nas je pogledala.

"Uđite."-rekla je veselo dok sam unosio Ninu u stan.-"Kako to da si ju doveo?"-upitala je.

"Pa.. dobila je otpust iz bolnice. Pa sam ju doveo."-rekao sam spuštajući ju na kauč pazeći na njenu nogu.

"Hvala ti!"-rekla je njena mama i zagrlila me.

Smješna stvar je bila što je i ona bila dosta manja od mene.-"Nema na čemu."-rekao sam kad se odmaknula, a zatim su došli i ostali.

Izašao sam iz stana i otišao do auta, uzeo sam njene štake i umornim teškim korakom se ponovno uspeo do stana ostavljajući ih u stanu pored vrata. Otišao sam u sobu, i umorno se izvalio na krevet. Nakon nekih petnaestak minuta sam ju začuo kako ulazi u sobu na štakama. Naglo sam otvorio oči i ustao se.

"Da ti pomognem?"-upitao sam s osmijehom.

"Ako nije problem."-rekla je s osmijehom.

"Naravno da nije."-rekao sam, i ponovno ju uzeo u ruke te ju odnio u krevet.-"Nedostajalo mi je spavati pored tebe."-prošaptao sam i poljubio ju spustivši ruke na njen struk.

"Sad se više ne moraš brinuti u vezi s tim."-prošaptala je.

A/N Vote and coment!