Noćni čuvar

~Album~

Nina P.O.V.

Probudila sam se u sedam ujutro i spremala za školu. U sedam i četrdeset sam krenila u školu.  Razmišljala sam o Mariu... hodala sam i uskoro stigla do škole.

"Hej."-začula sam glas iza sebe koji me uskoro uhvatio za ruku.

"Hej Mario, odkud ti ovdje?"

"Došao sam razgovarati s tobom... znaš o albumu i to..."

"Da znam, ovaj... ali zašto si došao sad, ja ne mogu pričati moram u školu."

"Nema veze.... dođi k meni u 17 sati danas."

"Čekaj ja...!"-nisam stigla ni dovršiti rečenicu otrčao je.

Dovraga kako uvijek ode kad ne treba. Otišla sam u školu gdje me opet dočekao Leo dosadnjaković. On je uvijek  mislio da će imati neke šanse kod mene.

"Hej Nina."-rekao je.

"Hej Leo."-rekla sam bezvoljno i počela se uspinjati stepenicama na kat.-"Što hoćeš?"-upitala sam i okrenula se prema njemu.

"Ne želim ništa samo biti prijatelj."

"Onda okej, prijatelj mi možeš biti."

"Kako to misliš mogu ti biti prijatelj?"

"Pa.... možeš mi biti prijatelj, ali ništa više od toga."

"Zašto ne?!"-upitao je.

"Zato što ne, ne sviđaš mi se..."

"Daj ajde!"

"U ostalom imam dečka tako da odbij."

"Tko ti je dečko, u koju ide školu?"-upitao je.

"Ti nećeš saznati njegov identitet, i da, on ne ide u školu. Završio ju je odavno."-rekla sam, naglo je zašutio a ja sam otišla.

Nevjerovatno je koliko lik može biti naporan. Svi školski sati prošli su u tren oka, pod matematikom smo nastavnika toliko izludili da mu se više nije dalo održati sat. Pustio nas je pola sata ranije. Izašla sam iz škole i zaputila se kući, nadala sam se da neću sresti Maria nisam željela razgovor o atletici. Ali da, i ja se svačemu nadam uskoro sam susrela Maria. Tako da sam završila kod njega.

"Moramo li baš sada razgovarati?"-upitala sam dok smo se penjali uz stepenice.

"Da moramo."-rekao je.

Ušla sam u sobu i poželjela izaći kad sam vidjela album na krevetu. Krenula sam natrag prema vratima, ali dotrčao je do mene i povukao me natrag.

"Ma daj Mario!"

"Obećala si mi ispričati."-rekao je.

Legao je na krevet, a ja sam legla do njega. Otvorio je album. Na prvoj slici sam bila ja sa cijelim atletskim klubom.

"Tko je to?"-upitao je i pogledao me, nisam ga pogledala zurila sam u sliku na krevetu.

"To smo ja i moj bivši klub."-rekla sam.

"Koja od njih si ti?"-upitao je.

"Ja sam ova u sredini koja kleči na jednom koljenu između dvije cure."-rekla sam i pokazala prstom na sliku.

"Awww! Baš si slatka i prelijepo ti stoji mornaričko plava."-rekao je i ponovno me pogledao.

"Uglavnom."-rekla sam, okrenuo je stranicu.

Neko vrijeme sam promatrala sliku.

"Ovo sam ja sa svojim trenerima i trenericama. Treneri su Matija i Vladimir, a trenerice Marina i Sandra. Matija i Marina više ne rade, a Sandra i Vladimir da. Sandra je super, a Vladimir je zakon s njim su svi dobri. Sandra je također super."

Okrenuo je stranicu slika na kojoj smo bili trener i ja.

"To smo trener i ja.... tri tjedna poslije moje nesreće na utrci."-rekla sam.

"Kakve nesreće?"-upitao je.-"Ako ti nije baš drago pričati o tome, ne moraš."-rekao je i zagrlio me.

"U redu je. Bila sam na utrci 600 metara. Startala sam savršeno, ali kad smo se malo udaljili pošto se trčao američki start. Morali smo pretrčati u prvu stazu, cura iza mene u sprintericama mi je nagazila na nogu. Razderala mi je cijeli gležanj pala sam. Nitko mi nije stao pomoći svi su otrčali a sudci su se pravili da me ne vide. Ustala sam se. Nastavila sam trčati i otrčala sam do cilja završila utrku osvojila bod za klub i srušila se na zemlju. Trener je dotrčao do mene i pomogao mi da se ustanem. Pitao me treba li mi led za nogu, rekla sam da mi ne treba. Trener me podigao na ruke cijeli stadion je pljeskao trener je bio ponosan kao i svi u klubu. Trener mi je pomogao da dođem do autobusa. Noga mi je bila prilično razderana i krvava nisam mogla trenirati tri tjedna."

"Oprosti nisam znao.... jesi li zato odustala?"-upitao je i zagrlio ne čvršće.

"Ne, nisam odustala zbog toga bila sam borac u životu. Nikad više nisam htjela trčati utrku na 600 metara. A sve poslije toga se svodilo na to da nisam nikad imala sreće. Uvijek mi je malo trebalo do medalje i nikad nisam imala sreće. Četiri godine treninga nijedna medalja."

"Zato si odustala?"

"Ne, mogla sam podnijeti svaki poraz. Ali, onda smo se morali odseliti iz grada nemam pojma zašto. Doselili smo se ovdje u Slavonski Brod kao najveći glupani iz Nove Gradiške ovdje. Teško mi je palo preseljenje jer sam morala odustati od treninga. Mama i tata su mi stalno govorili, da budem točnija nagovarali su me da se upišem na atletiku u brodski klub. Ali nisam htjela nisam mogla otići u novi klub i utrkivati se protiv Gradišćana. Jednostavno nije bilo ispravno. (Klub u Novoj Gradiški se zove Atletski Klub Nova Gradiška)."

"Žao mi je zbog tebe."-rekao je kad mi je jedna suze kapnula niz lice.-"Znaš da te volim i znaš da te ne želim naljutiti nikad. Ali samo te želim pitati zašto se ne bi vratila u klub?"

"Nije normalno da iz Slavonskog Broda putujem na trening u Novu Gradišku. Uostalom nemam kako doći do tamo."

"Ja bih te vozio ako bih željela trenirati."-rekao je, sad sam ga pogledala.

"Ne mogu to tražiti od tebe."-rekla sam.

"I ne trebaš tražiti ja ti to nudim."

"Mario stvarno to je previše."

"Kako god želiš."-rekao je i poljubio me u čelo.

"Kad već razgovaramo o tome ovaj. Mogu ti reći nešto?"

"Naravno da možeš."

"Moji imaju godišnjicu u subotu i odlaze u Istru na dva tjedna. Tako da mogu biti s tobom češće."-rekla sam a on se smijao.

"Jedva čekam!!"-rekao je i nasmijao se.

"I ja također."-rekla sam i zagrlila ga.

A/N Vote and coment!!♡♡♡♡