Noćni čuvar

~Daj mi da razmislim~

Promijenila sam Mariovo ime u kontaktima tako da je sad uveden pod Štrlek. Pričala sam s njim sinoć uglavnom bezveze gluposti. Danas mi je stigla njegova poruka.

Štrlek:
Hej Mala, što radiš?

Pročitala sam poruku i razmišljala što bih mu rekla.

Nina:
Hej, ništa pametno. Zašto? Što ima kod tebe?

Štrlek:
Pa upravo sam krenuo prošetati do grada.... pa me zanimalo bi li htjela sa mnom?

Nina:
Naravno zašto ne, čekaj me kod svoje kuće stižem za pet minuta.

Štrlek:
U redu... vidimo se!

Nina:
Vidimo se!

Poslala sam tu poruku i spremila mobitel u džep. Obukla sam jaknu i izašla van. Zaputila sam se trčeći prema njegovoj kući. Stigla sam tamo, već me čekao smijao se kao kad sam ga prvi put vidjela na ulici dok sam trčala.

"Hej... izgledaš kao onaj put kad smo se sreli dok smo trčali."-rekla sam i prišla mu.

"To mi je i bio cilj... idemo."-rekao je i primio me za ruku.-"Što si ovaj put rekla svojima?"-upitao je nasmijano.

"Ništa samo sam otišla."-rekla sam smireno.

"Nina ne možeš samo otići, zašto im nisi rekla nešto.... bilo što!!"

"Smiri se."-rekla sam.-"Šta ti je?"

"Vidi ja znam da ti mene voliš i znam da imaš problema sa svojima.... ali što ako se sada stvari još pogoršaju? Hmm? Onda me možeš zaboraviti! Ja neću moći podnositi da se svađaš i napuštaš obitelj zbog mene! Nisam uništavatelj obitelji!"

"Daj smiri se nisam ti ni rekla da si išta uništio! Uostalom nemoj se stalno živcirati moraš se opustiti malo."

"Oprosti jednostavno ne znam ni sam."

"Okej."-rekla sam.

"Iako i dalje mislim da si trebala nešto reći."

"Što je tebi večeras ne mogu vjerovati da se tako ponašaš. Dečko si mi.... ne tata."-rekla sam ljutito, okrenula sam se i krenula vraćati kući.

Zvao me da se vratim nisam se obazirala. Potrčao je i uhvatio me za nadlakticu. Samo sam nastavila dalje dok me nije povukao k sebi.

"Što hoćeš?"-upitala sam ne gledajući ga u oči.

"Kamo ćeš, oprosti, gle samo mislim da nije u redu."

"Nije me briga, samo me pusti na miru."-rekla sam, htjela sam se okrenuti i otići ali prečvrsto me držao.

"Daj! Samo se smiri. Molim te!"-rekao je.

Izvukla sam se iz njegovog stiska i krenula kući.

"Samo.... samo mi daj vremena da razmislim o nama."

"Ma, daj zezaš me. Je li tako?"

"Ne nije tako."-rekla sam i otišla kući.

Htio me slijediti ali sam mu zaprijetila. Vratio se kući kao i ja svojoj. Bila sam ljuta i zbunjena sve je bilo prekomplicirano. Upravo se to dogodi kad me netko povrijedi ne želim imati veze s njima. Stalno me zvao, nisam odgovarala na pozive kao ni na poruke kojih je bilo sve više svake sekunde. Isključila sam tonove. Uzela sam knjigu koju sam neko vrijeme čitala, zatim sam upalila mobitel na kojem je bilo 48 nepročitanih poruka i 21 propušteni poziv. On nije normalan. Još sam neko vrijeme čitala knjigu, zatim oko 19 sišla na večeru, vratila se u sobu u 19:30 čitala knjigu do 20h i spremila za spavanje iako spavati nisam mogla niti sam htjela. Uzela sam strip i prelistavala ga. Nije bio zanimljiv uzela sam Alana Forda to je već bilo zanimljivije. Čitala sam opušteno i smireno na krevetu. Oko 21h začula sam škljocaj i prozor se otvorio. Nisam se obazirala znala sam da je on, ušao je unutra i zatvorio prozor. Gledao me neko vrijeme, nisam se obazirala nastavila sam pratiti tekst. Sjeo je na rub mog kreveta i stavio ruku na moje koljeno. Nisam se obazirala i dalje sam čitala.