Noćni čuvar

~Ja ne mogu više~

"Dobro jutro."-promrmljla sam primljećujući da me Mario promatra.

" 'Jutro i tebi."-rekao je nasmijano.-"Spremna za povratak rekorda?"

"Mhm."-promrmljala sam i ustala se.

"Kamo ćeš?!"-upitao je i zgrabio me za zapešće.

"Idem po konzolu i krećemo obarati rekord."-rekla sam i slegnula ramenima.

"Već? A doručak?"

"Utrkivat ćeš se gladan."

"Nina gladan sam.. zar ne možemo igrati poslije doručka?"

"Ne, sam si si kriv!"

"Ja sam si kriv?!"-upitao je.

"Pa, jesam ja kriva što si ti bio zgodan? Ne nisam, sad se ustaj biraj auto i kreni se utrkivati, dok ne popraviš rekord nema doručka."-rekla sam odlučno.

"Nina, stvarno? Ucjenjuješ me s doručkom?"

"Aha, ajmo diži se, kreni!"

Preokrenuo je očima i ustao se, pripremila sam konzolu, a on se nije htio presvlačiti iz pidžame pa je samo namrgođeno sjeo za upravljač. Nosio je kratke hlače od neke pidžame i majicu s logom od Suzukija. Odabrao je Aston Martina i utrku u New Yorku. Sjedila sam pored njega, i gledala kako igra, nije bio loš. Vidjelo se da igra nevoljko, i da ima podočnjake. Nije volio raditi išta ako mu se ne da, kao i svatko. Danas je bio sav nekako bezvoljan i živčan.

"Ne moraš voziti ako baš toliko ne želiš."-rekla sam i slegnula ramenima.

Odmahnuo je glavom.-"Sad ću voziti."-to je bilo jedino što je rekao, a zatim je dodao gas i polako utrku kao prvi privodio kraju.

Sad mi ga je bilo žao, nisam htjela da je ljut, samo da popravi ono što je svojom krivicom uništio. Dodao je gas i završio utrku.

"Sretna?"-upitao je i nasmijao se.

"Da, hvala."-rekla sam i poljubila ga u  obraz.-"Nemoj biti ljut, nisi trebao voziti rekla sam ti da ne voziš ako ne želiš."

"Nisam ljut."- rekao je i poljubio me.-"Samo umoran i gladan."

"Aha."-rekla sam, a on se nasmijao i otišao u sobu.

Neko vrijeme sam stajala i razmišljala, a zatim otišla za njim. Ušla sam u sobu, ležao je na krevetu sklopljenih očiju. Nasmijala sam se i htjela izaći iz sobe misleći da je zaspao.

"Budan sam."-promrmljao je.

Nasmijala sam se i legla pored njega ispreplećući prste s njegovima.

"Mislila sam da spavaš."-rekla sam.

"I ja sam mislio da se šališ kad si rekla da se utrkujem bez doručka. Iii.. nisi se šalila."

"Oprosti, pa nisi morao voziti ako nisi htjeo, nisam te htjela naljutiti.."

"Ma, nisi. Samo kažem."-rekao je i prebacio ruku preko mojih ramena.

"Da ali ipak.."

"Nina prestani dok se nisam stvarno naljutio."-rekao je i namrštio se.

Gledala sam ga pokušavajući razaznati je li se šalio. Ne, nije se šalio. Ozbiljan je kao smrt, mrzila sam ga uspoređivati s tako nekim stvarima. Ali sad je stvarno tako izgledao, samo sam zatvorila usta i skrenula pogled u stranu.

"Žao mi je nisam mislio.."

"Sve je u redu."-rekla sam.

"Nina.."

"Mario..."

"Volim te."

"I ja tebe."-rekla sam i poljubila ga u čelo.-"Ako hoćeš možemo na doručak u restoran."-nastavim i slegnem ramenima.

"Može."-kaže uzbuđeno i ustane te me povuče za sobom.

"Što radiš?"

"Idemo na doručak."-rekao je i izvadio jednu svoju košulju iz ormara.

"Sad?!"

"Da."

"Mario sad je 6 ujutro?!"

"Pa?"-upitao je i slegnuo ramenima.

"Pa rano je!"

"Nema veze."-rekao je i slegnuo ramenima.

Skinuo je majicu od pidžame i počeo oblačiti košulju. Zurila sam u njega misleći da se šali, na kraju sam samo izašla iz sobe zatvarajući vrata za sobom. Otišla sam u dnevni boravak i pregledala poruke na mobitelu. Nah, ništa bitno. Vratila sam se u sobu, Mario je opet nekamo ispario. Presvukla sam se, i uzela mobitel. Pronašla sam ga na balkonu.

"Idemo?"-upitala sam, a on se okrenuo.

"Oh, hej. Da, idemo."-rekao je i prošao pored mene.

Uhvatio me za zapešče kad je pročitao nešto na mobitelu.

"Ouch. To boli."-prošaptala sam.

"Oprosti. Tvoja mama mi je poslala poruku."-rekao je uznemireno, a ja sam razgoračila oči.

"Š-što piše?"

Mario P.O.V.

"Piše: Mario dobro me slušaj! Znam da smo prije imali nekih problema.. ali sad me slušaj!! Znam da si s Ninom u Vrsaru i želim te upozoriti, Leo je negdje u blizini pokušat će vratiti Ninu kući! Ne smiješ ju nikad ostaviti bez nadzora, ako ju Leo uhvati svim silama će se truditi da ju vrati kući; a ako se to dogodi Ninin će tata dogovoriti s Leovim roditeljima brak između njih dvoje!! Molim te poslušaj me, moraš ju spasiti!! 
               
                                   Jelena Rog

Nakon što sam ovo sve pročitao glas mi je prepukao totalno, a Nina je spustila glavu jer su joj se oči ispunile suzama. Njena prekrasna čokoladno smeđa kosa joj je pala preko lica, a ja sam se svim snagama trudio progovoriti, zagrliti ju i utješiti. Ništa. Nisam mogao ništa od navedenog ovo me šokiralo. Ovo je bilo prenisko čak i za njenog tatu. Tako joj uništiti život, dovraga spreman joj je dogovoriti brak samo kako bi se ona mene otarasila. Ona i Leo, to ne mogu ni zamisliti taj prokletnik. Tako je nizak, jedva da je malo viši od nje. Nije u kondiciji, on je obični mali mlaknonja koji ju pokušava prisvojiti za sebe. Ne mogu ni zamisliti njegove ruke oko njenog struka umjesto mojih, njega kako ju ujutro ljubi umjesto mene, njega kako ju hvata za ruku i vuče u zagrljaj umjesto mene; njega koji udiše njen parfem i šapće joj u kosu koliko ju voli umjesto mene. Njega kako joj se igra njenom kosom umjesto mene. Ne! Nema šanse da to dozvolim, to sve je moj život, ona voli mene. Ona je moja, nema ju on pravo samo uzeti i odvesti od mene. Čvrsto sam ju zagrlio dok mi je ona plakala i glasno jecala na ramenu. Uzeo sam ju u ruke i odnio u dnevni boravak. Sjeo sam na kauč i dalje ju držeći u rukama, plakala je i stezala u šaci kragnu moje košulje. Plakala je, a to me strašno boljelo. Mrzio sam to što ona plače a ne mogu ju utješiti. Pogotovo sad, ne mogu joj reći da će sve biti u redu jer možda neće.

"Nina.."-stalno sam joj tiho izgovarao ime i milovao ju po kosi.

Ništa nije pomagalo, neutješno je plakala, jecala i cviljela na mom ramenu. Nisam joj mogao pomoći, nitko nije. Ovo je sada samo na njoj da se uspije smiriti, ali ja mislim da će to potrajati.

"Molim te, nemoj plakati Nina. Znaš da ne mogu podnijeti kad plačeš a ne mogu ti pomoći."-prošaptao sam joj i poljubio ju u tjeme.

Samo se jače privila uz mene i malo tiše plakala. Sad je sve na nama. Moramo se boriti da bismo ostali zajedno.

A/N Užasan zaplet, možete li vi vjerovati kakvi su Leonardo i Leo gadovi?! Ja ne mogu, a ja sam ih izmislila.. u glavnom ne zaboravite živčani vote & coment! :/