𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 2

•Staša's pow•

Tišina. Neugodna tišina. Vozimo se već deset minuta i niko nije progovorio ni reč. I taman kad sam pomislila da će tako ostati do kraja začujem njegov duboki glas.

"Šta studiraš?"

"Programiranje."

Pogleda me iznenađeno,pa me zainteresovano upita "Na ETF-u?".

Nasmejem se pa potvrdno klimnem glavom.

"Auuu,pa to je baš težak fakultet. Otkud baš ETF?"

"Jeste težak,ali je lakše posle naći posao. Ipak nismo svi rođeni pod srećnom zvezdom kao vi fudbaleri."

"Baš imaš nešto protiv fudbala."

"Zapravo nemam. Obožavam fudbal i ceo život se bavim fudbalom."

Na ovo "bavim se fudbalom" skrene pogled ka meni.

"Kako misliš "baviš se" fudbalom?"

"Pa igrala sam za "Slogu" iz Kraljeva par godina."

"Planiraš li sad u Beogradu da igraš za neki klub?"

"Plašim se da od fakulteta neću ništa drugo moći da stignem. Ali bih rado igrala za "OFK Beograd"."

Još jedan zbunjen pogled upućen meni.

"Zašto ne "Zvezda"?

"Zato što je to veliki klub. Nisam ja baš toliko dobra."

"To moramo da proverimo."

Nasmejem se dok stajemo ispred zgrade u kojoj sam s' bratom od skoro.

"Hvala na prevozu."

"Doćeš sutra na trening?"

"Možda,ko zna."

"Mogu da dobijem broj telefona?"

Nasmejem se pa ga pogledam i dok on verovatno očekuje da ću da mu dam broj kažem "Neki drugi put", namignem mu i izađem iz auta.

Za broj će morati više da se pomuči.

•Luka's pow•

Ostanem da gledam za njom,dok ne uđe u zgradu i izgubi mi se iz vida. Zašto mi se činilo da će s' ovom devojkom sve proći lako?Ali ne,neće biti lako. Nijedna mene ne odbija, pogotovo ne kad mi se svidi.

Dovezem se ispred Marakane,da pokupim brata.Taman što izađem iz auta,Ivan izađe sa Marakane.

"Hvala što si došao po mene."

"Kako je prošao trening?"

Na spomen treninga,lice mu se ozari.

"Dao sam dva gola."

Kad vidim koliko je ponosan na ta dva gola,odlučim da ga malo zezam.

"Samo dva?Pa to i nije nešto."

Namršteno me pogleda.

"Jebi se,Luka! Koliko sam ja čuo ti si jutros uspeo samo dva puta da se izblamiraš,pred Stašom,a golova nigde."

Brzo skrenem pogled ka njemu i pogledam ga iznenađeno.

"Otkud ti znaš Stašu?"

"Pa dok si se ti jutros blamirao,ja sam pričao s' njom. Baš je gotivna cura."

Osetim neki glupi nalet ljutnje,zbog toga što ju je Ivan prvi upoznao. Kao da je uopšte bitno,Luka!

Očito da je bitno.

Mrzim taj glas u svojoj glavi. Kao da mu je jedini cilj da me nervira.

Pa i jeste.

"Alo,Luka!"

Trgnem se na njegov glas.

"Reci."

"Pitao sam te jesi je upoznao?"

"Jesam."

"Kako ti se čini?"

"Onako."

"Au,brate,al' si ti pukao!Pa tebi je ova Teodora popila i ono malo mozga što si imao!"

"Ma šta sam sad pogrešno rekao?!"

"Čuj "onako".Devojka je super. Prelepa je i baš je fina i pametna. Čak je i duhovita."

A ne,Luka,pa ovo je sve gore od goreg.

"Jesi se ti to već zaljubio?"

Počne nekontrolisano da se smeje.

"Što se smeješ,koji đavo?!"

"Ne brini,bato, nisam se zaljubio,al' po tvojoj faci jasno mi je da ti očito već znaš koliko je gotivna."

"Pa da,najlepše je brata zajebavati.A brat ti je i šofer,i kuvarica,i čistačica i radi za tebe sve što ti zatreba."

Vidim kako se uozbiljio na moje reči.

"Nije tako,bato,znaš da te volim i da cenim sve što radiš za mene godinama unazad. Samo zanimljivo mi je kad vidim da te neka cura zainteresovala."

"Ne lupaj,Ivane. Ne interesuje me ništa više,nego druge devojke."

"To ti pričaj nekome ko te ne poznaje."

Mnogo volim Ivana,ali me nekad užasno nervira. Mada mlađem bratu sve dopuštam. Daleko od toga da je on mnogo mlađi,čak šta više razlika je samo dve godine,ali smo već sedam godina sami u Beogradu. Ja sam došao u Zvezdu pre devet godina,a on mi se nakon dve godine pridružio. I od tad se ja brinem o njemu. Čistim,perem, sklanjam za njim,kuvam,peglam kao kakva žena. Ali dobro,ko će ako ne ja?

Nisam baš nešto zadovoljna ovim delom,ali imam dve ogromne lektire da pročitam u toku ove sedmice,pa nemam baš vremena 😧