𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 35

"Lena!", čujem Sergejev ozbiljni glas, pa mi postane jasno da zna. Uđem u njegovu sobu, i zaradim prekorni pogled, čim me ugleda.

"Maks je besan. Zašto se ponovo ne javljaš?", gleda me kao da nisam normalna, zbog čega uzdahnem.

"Rekao si mi da treba da izaberem. Ne mogu da biram, ako sam u stalnom kontaktu s njima. Treba mi mir da donesem odluku.", objasnim polako, pa primetim da me sad već posmatra s razumevanjem.

"Uredu. Samo nemoj da to traje sto godina. I jednom, i drugom, će dosaditi čekanje.", posavetuje me i znam da to radi iz najbolje namere, ali ide mi na živce.

"Kako tebi nije dosadilo da čekaš Irinu?", postavim sasvim logično pitanje, zbog čega se nasmeje.

"To je drugo. Ja sebe ne mogu da zamislim bez nje. I čak sam i ja bio spreman da odustanem, da ovo nije upalilo.", prizna, na šta ja samo klimnem glavom.

"Kako god bilo, srećno ti s izborom. Ne bih ti bio u koži.", uputi mi saosećajni osmeh, pa se posveti onome što je radio i pre nego što sam ušla - dopisivanju s Irinom. Prevrnem očima i krenem nazad ka svojoj sobi.

Spremim se za dogovoren šoping sa Sofijom, koja je već u gradu, pa siđem u prizemlje, spremna da izađem iz kuće. Stanem iznenađeno kad ugledam Veljka. Sem u školi, gde me naravno ignoriše koliko god je moguće, nigde ga ne viđam.

"Vukašin mi je rekao da si u gradu.", ponovo nervozno lomi prste, kao i onda kad mi je priznao osećanja. Od tad bukvalno nismo ni progovorili.

"Ne brini, upravo sam krenula.", kažem dok pogledom i dalje lutam po njegovom licu. Šta mi se to kod njega toliko sviđa, da ne mogu da donesem odluku?

Nekako sklonim pogled s njega, pa krenem ka vratima, ne bih li što pre izašla odavde.

"Leno..", skoro pa šapatom pokuša da me dozove, ali odglumim da ga nisam čula i zalupim vratima za sobom. Ne mogu sad da pričam s njim. Treba mi neko vreme bez obojice.

•Veljko's pov•

"Što si tako namršten?", Vukašin me upita, nakon što se vrati iz kuhinje s punim rukama grickalica.

"Zato što si debil. Zašto mi nisi rekao da je Lena kući?", zna da ne bih došao, da sam znao. Nije mi baš najlakše da sedim u istoj prostoriji s njom.

"Jer ionako retko izlazi iz svoje sobe. Gde si je uopšte video?", gleda me zbunjeno, kao da mu ništa više nije jasno.

"Otišla je u grad. Sreo sam je kad je izlazila. Deluje mi neraspoloženo.", primetim, a Vukašin mi se, kao kakav debil, nasmeje.

"Već dva dana nisam čuo da je pričala s Maksom. Rekao sam ti da je to s njim na staklenim nogama.", uopšte ne shvata da to nije razlog za toliko radovanje.

"Kako možeš da budeš toliki kreten? Nema smisla da se raduješ, ako joj veza ima problema.", iskritikujem ga, zbog čega me pogleda kao da je u šoku.

"Ali zar ne bi voleo da raskine s Maksom i bude s tobom?"

"Da, ako će sama da izabere mene. Ne, ako će da bude sa mnom samo jer ne želi da bude sama, nakon raskida s njim.", jednostavno mu objasnim, pa primetim kako sam ga izenandio. Jebiga brate, imam i ja ponos.

"Uopšte nisam razmišljao o tome na taj način."

"Ja bih se zadržao na tom prvom delu. Uopšte nisi razmišljao.", iskoristim priliku da ga malo zezam. On nije prestao da me zeza, otkako je saznao za moja osećanja prema njegovoj sestri.

"Ne izigravaj komičara, već napokon odaberi neki film. Bez romantičnih, dovoljno mi je što moram sa Sofijom da ih gledam.", da sasvim nepotrebno upustvo, pa blago zakuka.

"Ko ti je kriv kad si papučar.", isplazim mu se, a on prevrne očima.

"Videću te ja, kad nađeš devojku."

Kako stvari trenutno stoje, to se neće skoro desiti.

•Sergej's pov•

Uprkos činjenici da će je tata udaviti pitanjima kad je vidi, pozvao sam Irinu da se nađemo kod mene. Jednom ih svakako moram upoznati, pogotovo što ovo smatram ozbiljnom vezom. No hvala Bogu, oboje su malopre negde isparili. I iskreno se nadam da neće uskoro nazad.

"Jedva si dočekao da ispare, zar ne?", Vukašin me zeza, dok Veljko pored njega pomno prati film.

"Ćuti ti. Lako je tebi. Bukvalno živiš s devojkom.", prevrnem očima, a on se nasmeje, jer mu je sve tako super.

"Što si ti tako mrtav?", upitam Veljka, koji nije progovorio nijedne reči, otkako sam sišao. Ne znam je l' samo ignoriše mene ili je prosto loše volje.

Slegne ramenima, pa vrati pogled na tv.

"Sigurno zbog Lene.", Vukašin odmah uskoči sa svojim zezanjem, pa vidim kako ga je Veljko prostrelio pogledom.

"Smaraš, brate, smaraš.", prepirku prekine zvuk zvona, pa požurim ka vratima. Čim ih otvorim, ugledam Irinu, što mi nacrta osmeh na licu.

"Moji nisu tu.", obavestim je, nakon što je poljubim, pa krenemo ka mojoj sobi. No kad ugleda Veljka i Vukašina, svrati da se pozdravi.

"Pa gde si ti, Veljko? Nisam te videla sto godina.", jedva joj nekako uzvrati osmeh, pa se pozdravi s njom. Znači nije do mene. Samo je loše volje.

"Baš mi je drago da te vidim. Gde je Lena?", upita Vukašina, kao neprimetno, ali svima nam je jasno da je to pitala samo zbog Veljka. Faca koju složi nakon njenog pitanja, bude pokazatelj da je to i njemu jasno.

"Otišla je sa Sofijom u šoping. Mislim da neće skoro da se vrate.", Vukašin se nasmeje, aludirajući na to koliko devojke vremena mogu da provedu u tržnom centru. Lena je pravi primer toga. Ima malih milion stvari, ali joj uvek treba još nešto.

I baš u momentu kad krenemo stepenicama gore, ulazna vrata se ponovo otvore. Možda se Iskra vratila nakon sastanka s Nemanjom. A onda ugledam mamu i tatu, i mrak mi padne na oči. Pa otišli su nema ni pola sata.

Oni zbunjeno gledaju u mene i Irinu, nas dvoje zbunjeno gledamo u njih. Neprijatnu tišinu prekine zvuk točkića kofera. Zar očekujemo neke goste?

Na vratima se pojavi stric Adža, pa mu se ja, iako i dalje zbunjen, bacim u zagrljaj, kao malo dete. Nisam ga video još otkako smo se preselili u Beograd.

"Otkud ti?", uz osmeh ga upitam, nakon što se odvojim od njega, pa primetim onaj njegov prepoznatljivi kez.

"Došao da zamenim Damjana. On mora nazad u Pariz, a tvoji moraju nazad za Kraljevo.", objasni, a ja iza sebe začujem jedan slomljeni glas.

"Sofija odlazi?"