𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 17

"Joj, Irina, joj. Ne treba tako.", prevrnem očima, jer joj pokazujem najobičniji dribling već dvadeseti put.

"Izvini, gospodine fudbalska zvezdo, nismo svi talentovani kao ti.", odbrusi mi i sedne na klupu.

Bravo Sergej, sad je još i ljuta na tebe.

"Oprosti, samo sam malo nervozan. Nisi ti ništa kriva.", sednem pored nje, pa se izvinim najlepše što znam.

"Ma nema smisla, Sergej. Mogu pokušati još milion puta i nema teorije da uradim kako treba. Fizičko mi nije jača strana.", neraspoloženo odgovori, a ja ustanem i stanem tik ispred nje.

"Ne idemo nigde dok ga ne uradiš kako treba. Ni moj tata nije postao to što jeste jer je odustajao tako lako.", ozbiljno joj kažem, jer ne mislim joj dozvoliti odustajanje.

"Ali ko zna koliko će to da potraje."

"I ceo dan i celu noć, ako treba. Ne mičemo odavde dok ne naučiš sve što profesor traži.", istrajem u svojoj zamisli, pa ona uz uzdah klimne glavom.

"Pažljivo posmatraj.", pokažem joj ponovo, ali ovaj put znatno sporije ne bi li konačno shvatila kako treba.

"Sve je to meni teorijski jasno, ali i dalje to ne mogu ponoviti.", kaže, a nije ni pokušila.

"Irina, opusti se. Sami smo. Nema nikog ko bi ti se mogao smejati, ako nešto uradiš pogrešno."

"A ti? Zar ti neću delovati glupo i smotano?", upita me stidljivo, a ja joj se nasmešim.

"Luda ženska glavo, sviđaš mi se takva kakva si. Ako uradiš kako treba, častim te pizzom,", iskoristim jednu od njenih slabih tačaka, ne bi li što pre završili s ovim mučenjem. Obožavam fudbal, ali danas je dan odmora, i umesto da zaista i odmaram, ja ovde pokušavam nju da naučim dribling.

Pogodite šta mi je draže.

Izgleda da je pizza imala uticaja, jer je konačno uradila kako treba.

" 'Ajde sad ponovi.", izgovorim uz osmeh, pa ona ponovo odradi dribling.

"Idemo. Zaslužila si pizzu.", uzmem loptu u ruke, pa krenemo ka svlačionici. Tata mi je odobrio ulazak na Marakanu, tako da sam imao profesionalne uslove da je naučim šta treba.

Stanem ispred vrata, dok čekam da se ona raspremi, pa se zamislim. Zaista je divan osećaj kad mogu da provodim vreme sa njom. Pošto mi obaveze retko to omogućavaju, viđamo se samo kad je jednom od nas dvoje potrebna pomoć oko nečega.

Ona je meni pomagala oko škole, ja njoj oko fudbala. Nema šta, pravi smo tandem.

Izađe iz svlačionice, pa mi se osmehne. 

"Idemo li?", upitam je, a ona klimne glavom. Napravim se lud, pa iskoristim jedan trenutak nepažnje da ispreplićem naše prste. Pogleda me zbunjeno, ali ništa ne kaže. To je pretpostavljam korak napred u našem odnosu.

Ima da dam sve od sebe, ali pre ili kasnije biće mi devojka.

•Lena's pow•

"Čemu takav izraz lica?", Vukašin me upita dok hodamo po kraju, a ja uzdahnem.

"Mislim da sam zajebala sve sa Maksom.", tužno odgovorim, a on me zbunjeno pogleda.

"Kako to misliš?"

"Sinoć kad smo pričali rekao mi je da me voli, a ja sam rekla kako me Damjan hitno zove i prekinula sam poziv.", ispovedim mu se, pa primetim da mu ništa nije jasno.

"Zašto?"

"To je bio prvi put da mi to kaže. Jednostavno sam se uplašila i prekinula poziv, jer nisam mogla da mu uzvratim.", zabijem glavu u dlanove, jer zaista ne znam zašto sam to uradila.

"Pa je l' ga voliš?"

"Imam petnaest godina, jebote. Kako ja to mogu da znam?", prevrnem očima, a on klimne glavom.

"I šta sad?"

"Sad ne želi da mi se javi.", spustim pogled, a on me saosećajno pogleda.

"Neće se on dugo ljutiti. Samo moraš da sačekaš da ga to prođe.", da mi jedini savet, koji mu je pao napamet.

"To će da potraje.", uzdahnem, jer poznajem Maksa. Kad ga neko povredi treba mu puno vremena da to preboli i da oprosti.

"Izguraćete vi to.", potapše me po ramenu utešno, pa nastane tišina.

"Mislio sam da se nađem sa Veljkom. Ideš sa mnom?", prekine tišinu i upitno me pogleda.

"Ne bih baš da budem s njim na istom mestu.

 "Ma daj, ne možete večno da budete u svađi. I ovaj put je zaista bio fin, ali si mu ti zajebala dejt iz nekog razloga.", prevrne očima, a ja se iskreno nasmejem.

"Bolje po njega da jesam. Jesi ti uopšte video na šta liči ona devojka? Izgleda kao da ima dvadeset godina, a ne šesnaest. A tek koliko je površna. On zapravo treba da mi se zahvali što sam mu spasila život.", izvedem svoj zaključak, a on počne da se smeje.

"Upravu je Nemanja. Da nema Maksa, ja bih rekao da si ti ljubomorna.", prevrnem očima na još jednu glupu konstataciju, pa nakon par njegovih pokušaja pristanem da izađem s njima.

Nađemo se sa Veljkom, pa krenemo ka keju.

"Da li možda želiš nešto da mi kažeš?", Veljko me pogleda namršteno, a ja odmahnem glavom.

"Uništila si mi dejt!", ljuto me pogleda, a ja slegnem ramenima.

"Zar bi zaista izašao sa onom rugobom?", upitam ga ozbiljno, a on prevrne očima.

"Ponoviću. Zvučiš kao da si ljubomorna.", Vukašin mi se isplazi, a ja ovaj put budem ta koja je prevrnula očima, dok se Veljko smeje.

"Opa, Leno, pa šta ja to čujem? Znao sam ja da ti se sviđam.", namigne mi,a ja se namrštim.

"Ti zaboravljaš da sam ja zauzeta.", hladno odgovorim, a on se bezobrazno osmehne.

"Sve što je zauzeto, može biti oduzeto. Pogotovo što je tvoj dečko hiljadama kilometara daleko odavde.", namigne mi, uz onaj šmekerski osmeh, a ja sklonim pogled. Mislim, nije da nije lep, samo što ja imam Maksa.

"Pa da li si se ti to i zacrvenela?", posmatra me uz osmeh, a ja prevrnem očima.

"Mrš.", ljuto izgovorim, pa se okrenem ka Vukašinu.

"Ja idem kući.", odlučno ga obavestim, a on počne da me moli da ne idem.

"Ma daj, ljutko, zar ćeš tek tako da pobegneš?", Veljko me pogleda upitno, a ja mu uzvratim pogled.

Zašto stalno bežim od problema?

"Ne bežim. Samo mi ne prija tvoje društvo."

"Evo obećavam, biću fin i neću te više zezati.", osmehne se i uštine me za obraz, što me poprilično zbuni. Čemu sad ovo?

"Znate, i ja sam tu.", Vukašin se ubaci, pa se Veljko odvoji od mene.  Posmatram ga dok se odmiče, pa se odmaknem kad shvatim da ga i previše zagledam.

Koji se đavo dešava sa mnom?