𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 32

•Staša's pow•

Osmeh se raširi mojim licem čim ugledam svetla Beograda. Okrenem se ka Luki i primetim kako mirno spava. Iako mi je žao da ga budim, nekako se nateram na to, pa ga prodrmam malo. Odmah otvori oči i skoči kao oparen, što me nasmeje.

"Jesmo stigli?", upita sanjivo, dok još uvek trlja oči s' ciljem da se razbudi.

"Upravo slećemo."

Klimne glavom te ponovo nasloni glavu na sedište i zatvori oči.

"Nemoj da mi zaspiš ponovo."

"Neću, ne brini."

Usmerim svoj pogled na njega i činjenica da je samo moj, izazove veliki osmeh na mom licu. Očito da izbor noćnog leta, samo da on ne bi zakasnio na Marakanu, nije bio dobar izbor. Podočnjaci mu nikad nisu bili veći, nego ovih par dana kako živi na relaciji Beograd-Rim, ali meni je i dalje najlepši. Odlučim da ovekovečim ovaj trenutak pre nego što se probudi, te stavim tu sliku na svoju pozadinu.

Nakon male turbulencije, konačno sletimo i svi kao po nekoj komandi počnu da plješću, a Luka ponovo skoči sa svog sedišta.

"Jesmo sleteli?"

"Jesmo. Hajde se spremi pa da izađemo."

Bez reči klimne glavom i ubaci svoj telefon i slušalice u torbu, dok ja uzimam njegovu sportsku torbu iz odeljka za ručni prtljag iznad nas. Nekako se proguramo iz aviona i nakon pasoške kontrole izađemo sa aerodroma.

"I gde ćemo sad?", upitam ga nervozno, ne želeći da se razdvojimo još uvek.

"Kod mene?", sedne umorno na torbu dok čekamo taksi i sanjivo me pogleda.

"Zar nije Ivan tamo?"

Pogleda me zamišljeno par sekundi, pa odmahne glavom.

"S' mladom reprezentacijom je otišao negde."

"Onda može."

Konačno uhvatimo taksi i zaputimo se ka njegovom stanu.

•Luka's pow•

"Osećaj se kao kod kuće."

Primetim kako posmatra svaki detalj, verovatno iznenađena tim što nije sve u totalnom haosu.

"Koliko plaćaš čistačicu?"

Nasmejem se njenoj reakciji, a ona me zbunjeno pogleda.

"Nemamo čistačicu. Čak šta više, može da se kaže da sam ja čistačica."

Pogleda me šokirano, što izazove još jedan nalet smeha.

"Zezaš me?"

"Ni najmanje."

Još jednom pređe pogledom po stanu, a onda mi oduševljeno kae "Oženi me." Umesto da njena rečenica izazove smeh kao što bi trebalo, zagrcnem se pijući vodu i počnem da se gušim.

Naravno da Luka mora da se obruka svaki dan bar jednom. Staša mi priđe i počne da me udara po leđima, te se nakon par pokušaja, vratim u normalu.

Ne znam da li se gluplje osećam što sam se umalo ugušio vodom ili što sam tako reagovao na ono što je rekla. U svakom slučaju, najradije bih propao u zemlju.

"Šalila sam se, budalo jedna. I da znaš postoje mnogo bezbolniji načini da me ostaviš, umesto da se ugušiš."

"Ne budali, molim te. Samo nisam očekivao takvu šalu. Bar ne još uvek."