𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 34

•Staša's pow•

Sedim na tribinama, zajedno sa Filipom, koji je zbog četiri žuta kartona ustupio svoje mesto u startnoj postavi, mom bratu. Naši upravo izlaze na teren, što izazove vrisku navijača.

"Da li ti to, majke ti, nosiš Lukin dres?", upita me iznenađeno.

"Da.", izgovorim dok pogledom tražim Luku na terenu.

"Koliko je ozbiljno to među vama?", okrenem se ka njemu zbunjeno.

"Joj Filipe, otkud ti to sad odjednom?", izgovorim s' nestrpljenjem, ne želeći da pričam o mojoj i Lukinoj vezi.

"Pa eto, odjednom mi palo napamet. I?"

"Pa može da se kaže da jeste ozbiljno."

"Šta ti znači to može da se kaže?", namršteno me pogleda.

"Nismo dovoljno dugo u vezi da bih mogla reći da je ozbiljno, ali da mi je mnogo stalo do njega, jeste. I de Fićo majke ti, nemam nameru da pričam o tome."

Raširi ruke u znak odbrane, pa ubrzano izgovori "Dobro, neću više ništa da pitam."

Posvetimo se utakmici i golovima, koji se redaju jedan za drugim, bez nekih većih pauza. Lopta se nađe kod Luke, predribla dvojicu igrača, koji su ga čuvali, i smesti loptu u mrežu iza golmana. Od sreće skočim na noge, što nasmeje Filipa. Luka dotrči ispred tribine, na kojoj se nalazimo Filip i ja, i ponovo mi rukama sklopi srce, dok nas svi navijači posmatraju, što izazove crvenilo na mom licu.

"On je totalno lud za tobom.", kratko prokomentariše Filip, a ja ćutke sednem na svoje mesto.

•Luka's pow•

Nakon što utakmica završi, nađemo se u svlačionici.

"Ti postade golgeter na nivou Messia, otkad si se zaljubio.", Adža se ponovo našali na račun moje veze.

"Davao sam ja golove i pre, već si ti to izgleda od starosti zaboravio.", našalim se i ja na račun toga što je on stariji od mene godinu dana.

"Alo bre kakva starost? O čemu ti pričaš, majke ti? Nikad nisam bio u boljem izdanju, nego sad.", pobuni se, a ostali počnu da se smeju.

Presvučem se nikad brže i izađem iz svlačionice, žureći da vidim Stašu. Nađem je u tunelu kako naslonjena na zid priča sa Žuletom i smeje se nečemu što je on rekao. Spontano okrene glavu u mom pravcu, dok joj lice krasi veliki osmeh. Čim me ugleda, priđe mi ostavljajući Žuleta u pola reči.

Utisne nežan poljubac na moje usne, nakon čega se odmakne ostavši još uvek u mom zagrljaju.

"Bio si savršen."

"A sad nisam?", našalim se s' njom, očekujući da će se kao i po običaju zacrveneti kao paprika, ali izgleda da su je Žuletove šale totalno oslobodile.

"Ti si meni uvek savršen. A još više si mi savršen na terenu, ako je to uopšte moguće. Stvarno ti dobro stoji taj crveno-beli dres.", prođe rukom kroz moju kosu, što mene totalno izbezumi.

Odmerim je od glave do pete te čim osetim pritisak u preponama shvatim da to baš i nije bila dobra ideja.

"Tebi stoji još bolje.", izgovorim pre nego što spojim naše usne u dug poljubac.

•Staša's pow•

Osetim nežan poljubac na svojoj koži, pa polako otvorim oči. Okrenem se na drugu stranu i ugledam nasmejanog Luku.