𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 5

•Staša's pow•

"Hej."

Pozdravim Luku pored kog sam upravo stala, dok me on iznenađeno posmatra.

"Hej."

Ćutimo i gledamo jedno u drugo. Da li je realno da mi je bilo toliko dosadno da sam došla da pričam s' njim? Odlučim da prekinem tišinu.

"Jesi dobro?"

Pogleda me zbunjeno pa potvrdno klimne glavom.

"Zašto me to pitaš?"

Zašto se s' njim uvek osećam kao da sam na ispitivanju u policiji?

"Zar ne smem da pitam?"

Deluje mi kao da ga je moje pitanje još više zbunilo, a onda se nakon par sekundi namršti.

"Koga foliraš? Oboje znamo da te baš i nije briga za mene i da misliš da sam kreten."

Sad sam ja ta koja je zbunjena i iznenađena. Iskrenost mu ide od ruke, nema šta.

"Budimo iskreni, prišla sam ti jer mi je dosadno, a ne znam nikog drugog. A pitala sam te da li si dobro, jer mi je Ivan pričao kako nisi okej, a trebalo mi je nešto da razbijem tišinu."

Namršti se još više pa pogleda u Ivanovom pravcu.

"A Ivan se kao brine za mene?"

Zbunim se na njegovo pitanje, jer sam kontala da su njih dvojica u super bliskom bratskom odnosu.

"Pa naravno da se brine. Brat si mu."

Podsmehne mi se podrugljivo pa uhvati loptu u ruku.

"Nemaš ti pojma. Ne poznaješ ni njega, ni mene. Šta ti uopšte znaš o našem odnosu?"

Prevrne očima i ode s' loptom u rukama ka suprotnom kraju terena. Pa to i nije prošlo baš najbolje. Ne kontam šta sam sad pogrešno rekla. Na svu sreću ugledam Marka i Filipa s' još par likova, nedaleko od mene pa odlučim da im priđem. Ionako stojim sama kao da imam šugu, jebote!

"Hej,momci."

Nasmešeno stanem između Marka i Filipa pa se osmehnem i drugoj dvojici, koja stoje uz njih.

"Zdravo, Staša. Ima šta novo?"

"Ništa posebno, Filipe. Kod tebe?"

Filip mi je poslednjih pola godine kao drugi brat. Dečko je stvarno super. Voli da se zeza, pametan je i prema meni se, otkako se znamo, ponaša kao stariji brat. Iskreno nekad imam utisak da bih volela da je Marko malo više kao Filip, a malo manje kao... pa kao Marko. Mislim, volim ja Marka najviše na svetu, ali je previše zaštitnički nastrojen prema meni, kao da i dalje imam dve godine.

"Sve po starom. Da te upoznam. Ovo je..."

Na to ga prekinem pa uz osmeh nastavim.

"Vujadin Savić, najbolji odbrambeni u Zvezdi, a i šire. Takođe i sin jedne od najvećih fudbalskih legendi Duleta Savića."

Filip me pogleda zbunjeno, a Vujadinu se nacrta osmeh od uva do uva.

"Nemoj tako da me gledaš. Ceo život gledam Zvezdu, a on je Zvezdino dete i nije mu prvi put da igra u crveno-belom dresu. Logično je da znam ko je."