𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 20

•Luka's pow•

"Debilu, šta ti je od jutros?"

Ivan me sad već iznervirano gleda, jer sam ga zbog svoje nervoze i nespavanja, probudio jutros u pet.

Znam, znam, sav normalan svet spava u to doba, ali sam toliko nervozan zbog ove utakmice da nisam mogao da spavam.

Tek sad, kad vidim podočnjake na Ivanovom licu, shvatam da nije bila dobra odluka igrati FIFU u pet ujutru.

"Šta šta mi je? Ne pamtim kad sam poslednji put dao gol na nekoj utakmici. Navijači već počinju da se okreću protiv mene. I što je najgore upravu su. Nisam ja za Zvezdu kad ne mogu gol da dam.", iznesem problem, nadajući se da Ivan možda ima neki savet.

"Ma daj, Luka, opusti se malo. Bio si povređen dva meseca i nisi trenirao. Ne čudi činjenica da nisi dao gol otkad si se vratio. Svakom fudbaleru nakon povrede, treba vremena da se vrati u raniju formu. To ne treba da te brine."

"Stvarno to misliš?", upitam ga, na šta on samo potvrdno klimne glavom.

"Imam osećaj da ćeš ga dati danas. Samo treba da se opustiš i da ne misliš na to.", utešno me potapše po ramenu, a ja klimnem glavom.

"Upravu si. Moraće jednom i da uđe u gol."

Setim se Staše i toga da će danas sedeti na tribini u mom dresu i osmeh se raširi mojim licem. Samo nek je ona uz mene i sve će proći dobro.

•Staša's pow•

"Hoćeš li danas?! Moram da krenem!", Marko se dere iz dnevne, a ja još jednom bacim pogled na svoj odraz u ogledalu.

Ne mogu da verujem da me pitao da nosim njegov dres i da mi ga je zaista poklonio. Niko ne bi mogao da razume koliko sam srećna zbog tog jednog običnog dresa.

Izađem iz sobe i ugledam Marka u hodniku, kako obuva patike, pa mu priđem.

"O Bože moj, hvala ti. Moja sestra odlučila da me konačno udostoji svog prisustva."

Sagnem se da svežem pertle, a on me odjednom povuče ka gore.

"Šta je sad?", iznervirano ga upitam, dok me on okreće u suprotnom smeru od njega.

"Nadam se da imaš dobro objašnjenje, za to što nosiš Lukin dres, a ne moj.", ozbiljno me pogleda, a ja samo prevrnem očima.

"Želeo je da obučem njegov dres i ja sam pristala, jer znam koliko mu znači ova utakmica. Nervozan je celu sedmicu i želim da se oseća bolje."

"Da vidim da li sam shvatio. Izdala si rođenog brata i zamenila njegov dres Lukinim dresom, samo zato što je Luka u pms-u i nervozan je.", počne da mlatara rukama, praveći dramu od svega ovoga.

"Marko, ne drami, molim te. Na utakmicu i idem samo zato jer me on zvao i rekao da bi mu značilo da dođem. Ti me,kao i obično, nisi ni pozvao. I ne vidim zbog čega tolika frka. Dres k'o dres, bitno da je crveno-beli.", izađem iz stana i zalupim vratima pa se spustim stepenicama do prizemlja.

Naslonim se na auto, a Marko izjuri za mnom.

"Da ne žurim na utakmicu, sad bih te naterao da se presvučeš. Ali nemamo vremena za to."

Još jednom prevrnem očima i udubim se u muziku sa radia.

•Luka's pow•

Hodamo kroz tunel i što se više približavamo terenu, hvata me sve veća trema. Da li ću konačno uspeti da zatresem mrežu?

Izlazimo na teren, a naš izlazak proprati skandiranje Delija. Hajde, Luka, uradi to zbog njih.

•Staša's pow•

Igrači krenu da izlaze na teren, a ja počnem da ga tražim pogledom. Ugledam ga kako nervozno prolazi rukom kroz kosu, dok stoji pored Filipa. Da li je moguće da je ovoliko savršen?

"Zar ti nisi Gobeljina sestra?"

Okrenem se ka dečku, koji mi se obratio, pa potvrdno klimnem glavom.

"Ne mogu da verujem da ima tako lepu sestru.", počne da mi se nabacuje, a ja nezainteresovano vratim pogled na Luku.

"Mogla bi da mi daš broj, pa da izađemo nekad. Šta misliš?", počne ponovo da smara i taman što krenem da mu odgovorim, ubaci se Damjan.

"Pošto kontam da znaš da čitaš, savetovao bih ti da pročitaš prezime koje nosi na dresu. A evo da ti dam još jedan prijateljski savet. Odjebi od nje, da ne bi imao problema, jer Ilić baš i ne voli da deli.", Damjan mu namigne, a lik se pogubi i udalji se od nas.

"Previše grubo?", nevino me upita, a ja se nasmejem.

"Ni najmanje."

Utakmica počne, pa se i nas dvoje ućutimo.

•Luka's pow•

Još minut do kraja utakmice, a mi igramo jedan-jedan sa Spartakom. Ako pobedimo, imaćemo četrnaest bodova prednosti u odnosu na Partizan. Krenemo u poslednji napad.

Žule vuče loptu po desnom krilu, a ja utrčavam u njihov šesnaesterac, oćekujući Žuletov centaršut. Žule centrira, lopta leti kroz vazduh ka meni, udarim je glavom i nakon celih dvadeset utakmica bez gola, konačno zatresem mrežu.

Čim je ugledam u golu, potrčim ka severnoj tribini i bacim se na kolena, raširenih ruku. Momci se bace na mene i sudija odsvira kraj.

Momci počnu da skaču i da pevaju sa Delijama, a ja preskočim ogradu i krenem ka Staši. Čvrsto je zagrlim, odignem od zemlje i zavrtim kroz vazduh. Čujem je kako se smeje, pa mi kroz osmeh naredi da je spustim.

Nakon što je spustim na zemlju, podignem pogled ka njoj i ugledam osmeh, na koji sam zapravo i pao. Ne obazirući se na punu tribinu, uhvatim je za struk i približim sebi, a zatim spustim svoje usne na njene.

Čujem aplauze ljudi oko nas, pa osetim neki čudni nalet ponosa, jer toliko ljudi vidi da je ona samo moja. A onda začujem i moje debile kako mi skandiraju ime, verovatno želeći da se vratim kod njih.

Kad nam nakon nekog vremena, ponestane vazduha, razdvojimo naše usne, a ja svoje čelo spustim na njeno i uz ogroman osmeh tiho izgovorim "Ti si moja amajlija."

Znam da je kraće nego inače, ali sutra imam test iz fizike i moram da učim 😧 A uz to sam i dalje bolesna i sva sam nikakva..

No ipak, to nije razlog da ne objavim nastavak 😁

I da, želim da vas pitam za mišljenje o Staši i Luki? Da li možda treba malo da usporim dešavanja između njih ili je dobro ovako?

Ostavite vote i komentar, da znam koliko vas čita priču 💙