𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 25

"Otkud vi?", pospano stojim na ulaznim vratima i gledam u roditelje koji su se nekim čudom pojavili u Beogradu, bez najave.

"Tata mora na posao.", mama odluči da priča, dok tata mrzovoljno prođe pored mene s Mihajlom u rukama. Sigurno je Mihajlo ponovo plakao, kad je ovako neraspoložen.

"Jesu se i ujko i ujna vratili ili?", padne mi na pamet, da bi ovo moglo značiti odlazak Vukašina i Iskre.

"Nisu. Ne brini, Vukašin i Iskra će ostati ovde.", još jednom mi pokaže koliko me dobro poznaje.

"Pretpostavljam da se Damjan i Sofija vraćaju u Pariz?", postavim još jedno pitanje, a ona odmahne glavom.

"Ne mogu ti sad sve objašnjavati, jer mi se spava. Kad se vratite iz škole uputićemo vas u situaciju.", kaže to umorno, pa ode za tatom na sprat. Šta li se ovde dešava?

Pošto shvatim da je još uvek rano, odlučim da se vratim u krevet ne bih li odspavao još koji sat pre časova.

•Lena's pow•

"Iznenadila sam se kad mi je Sergej rekao da su došli jutros."

"A šteta, sad mi je put do Vukašina bio kraći.", Veljko prevrne očima, a ja se nasmejem zbog njegove lenjosti.

"Zapravo mama je rekla da se ujko i ujna nisu vratili, tako da su Vukašin i Iskra i dalje kod nas.", vratim osmeh na sva naša lica, sem na Vukašinovo.

"Šta je s tobom, brate?", Veljko me preduhitri, a ovaj se još više snuždi.

"Ako su se tetka i tečo vratili to znači da se Damjan i Sofija vraćaju u Pariz.", iznese svoj problem, a ja počnem da se smejem.

"Ne brini, mama je rekla da ostaju. Bar Sergej tako kaže.", kako izgovorim da Sofija ostaje, njegovo raspoloženje se naglo popravi.

"Pa što mi to odmah ne reče, nesrećo? Nego ja ovde mislim ode devojka nazad za Pariz, pa samo što u depresiju nisam pao.", pobuni se, a Veljko i ja se nasmejemo.

Čim zvoni za kraj časa, Vukašin nestane u Sofijinom pravcu, ostavljajući mene i Veljka nasamo.

"Rekla sam ti da je uporan.", ponosno kažem, a on nasmejano klimne glavom.

"Videćemo samo da li će se njoj svideti ta upornost.", kaže to zamišljeno, na šta mu ja ne čekajući ni sekunde odgovorim.

"Svaka devojka voli kad dečko ne odustaje od nje, već se uporno trudi da je osvoji.", okrene se ka meni, pa počne da se smeje.

"Hvala na savetu. Upamtiću to. Mada na mene obično padaju već na prvu.", namigne mi, zbog čega ja prevrnem očima. Nikad se on neće unormaliti.

"Idemo na engleski?", upitam ga, pa on samo klimne glavom. Odjednom stane i počne da se smeje kao ludak.

"Koji ti je đavo?", zbunjeno se okrenem ka njemu, a on nekako dođe do daha, pa počne da priča.

"Je l' se sećaš tvog prvog časa engleskog, kad si mi odbrusila što navijam za Junajted i kad si mi sasvim ponosno rekla da si Ilićeva ćerka?", zacrvenim se malo, jer znam da nisam bila baš fina, mada je i on žestoko provocirao.

"Kako to da zaboravim? Tad sam shvatila koliki si zapravo kreten."

"Je l' se mišljenje bar malo promenilo od tad?", iščekujući moj odgovor me posmatra, a ja odlučim da se malo zezam s njim. 

"Mogu ti reći da i nije nešto mnogo. I dalje mislim da si kreten.", namignem mu, pa nastavim hodnikom ka kabinetu engleskog, dok on hoda za mnom.

Odnos nam se znatno popravio, ali i dalje mi kida živce na dnevnoj bazi. Nadam se da će i to vremenom prestati.

•Iskra's pow•

"Šta njihov dolazak znači za nas dvoje?", Nemanja me zbunjeno pogleda, a ja slegnem ramenima.

"Ništa posebno. Njih dvoje su manje više opušteni u vezi toga, a i vole kad im je kuća puna dece. Bolje oni da su se vratili, nego moji.", namrštim se kad shvatim koliko će komplikovano biti kad se moji vrate. Mama će verovatno biti okej s tim, ali tata je toliko zaštitnički nastrojen da ne znam šta da mislim.

"Pa super onda, ne bih voleo da ne mogu da te viđam.", isprepliće naše prste dok idemo ka mom trenutnom prebivalištu. Insistirao je da me otprati kući, a ja nisam mogla da se žalim zbog toga.

"Ma neće nama ni moji braniti da se viđamo. Još malo pa ću biti punoletna, ko šta može da mi brani?", nasmeje se pa me zagrli.

"Moja mala beba će postati odrasla za koji mesec.", štipne me za obraz, zbog čega se namrštim.

"Nisam beba.", isplazim mu se detinjasto, na šta se samo nasmeje.

"Jesi, moja beba.", ponovo se zacrvenim, kao i uvek kad sam s njim. Mrzim što se toliko crvenim, ali je Nemanji to iz nekog razloga slatko.

"Svratićeš na film?", setim se da ga pitam, pa primetim kako se naglo unervozio.

"Ne bih baš. Ljudi su došli s puta, nek se prvo malo odmore u svojoj kući. Ali se možemo naći napolju kasnije, ako hoćeš?", predloži, a ja pristanem.

"Dogovorićemo se onda posle preko poruke."

"Idemo li i sutra zajedno u školu?", upitam ga veselo, pa me zbuni kad on odmahne glavom.

"Sutra moram na trening, tako da ne mogu u školu. Ali obećavam da ćemo prekosutra ići zajedno. Ne ljutiš se?", oprezno upita, a ja odmahnem glavom.

"Zašto bih se ljutila? Meni je drago da se ti baviš nečim što voliš, pogotovo što ti to jako dobro ide.", stanemo pred kućom, ali nastavimo razgovor, ne želevši još uvek da se razdvojimo.

"Ma kako si ti tako savršena?", pogleda me pravo u oči, a ja imam utisak da mi obrazi trenutno gore.

Koliko je zapravo divan, to je neverovatno.