𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 50

•Staša's pow•

"Kako ti se čini?", Lukin nesigurni glas me vrati u realnost. Stojim u našem stanu i ne mogu da ga se nagledam.

"Savršen je! Jesi ga ti uređivao?", nasmejano ga upitam, što izazove i njegov osmeh.

"Manje-više. Imao sam malu pomoć Damjana i Adže, ali uglavnom sam ja birao nameštaj. Nisi ni svesna koliko mi je laknulo sad kad znam da ti se sviđa. Plaišo sam se ti neće biti po volji."

Ponovo svoj pogled prebacim sa Luke na naš stan, kojim preovladavaju vesele boje, većinom nijanse narandžaste.

"Kako si znao da volim narandžastu?", pogledam ga zbunjeno, jer koliko god da volim tu boju, nikad nisam volela da je nosim na sebi.

"Damjan. Jesi pogledala spavaću sobu?", krene ka našoj spavaćoj, a ja krenem za njim. Uđemo u sobu, koja se možda i jedina razlikuje od ostatka stana, jer jedino u njoj ne preovladava narandžasta, već svetloplava boja.

"Znam da se ne slaže sa ostatkom stana, ali sam negde pročitao kako je plava umirujuća boja, pa sam mislio da ju je najbolje iskoristiti u spavaćoj sobi.", raspriča se odmah sa vrata, dok se ja divim prostranosti i uređenju ove sobe.

"A šta znači narandžasta?", upitam ga kroz osmeh, a on bez razmišljanja odgovori kako ta boja pomaže kreativnost, koncentraciju i energiju.

Počnem da se smejem, pa kratko prokomentarišem kako bi lagano mogao na likovnu akademiju, sad kad je naučio sve o bojama.

"Samo se ti zezaj sa mnom. Uložio sam mnogo truda i rada u ovo i iskreno se nadam da ti se sviđa."

Nasmejem se i kratko ga poljubim, pa krenem nazad u dnevnu, ali primetim vrata, koja još nismo otvarali. Povučem kvaku, ali se ništa ne desi, pa pokušam još jednom.

"Zašto je ova soba zaključana?", zbunjeno ga upitam, a on se nasmeje.

"Zato što je to iznenađenje, koje još uvek nisam završio, tako da tu nećeš ući dok ne bude sve cakum-pakum."

"Šta li si sad smislio?", sumnjičavo ga pogledam, a on se nevino nasmeje.

"Videćeš kad bude vreme."

"I šta ćemo sad da radimo?", radoznalo upitam, dok hodam po dnevnoj i dalje nesvesna činjenice, da je to sad naš dom.

"Pa treba da se javiš Marku, jer do sad sigurno ludi bez tebe. Ja ću da javim Ivanu da smo stigli i da kažem Adži i Damjanu da ti se stan sviđa. A onda sam mislio da odemo do grada, ako nemaš ništa protiv?"

Klimnem glavom pa dohvatim telefon da pozovem Marka. Ne uspe ni da zazvoni kako treba, a on se već javi.

"Jeste stigli?"

"Jesmo, ne brini. Trenutno smo u stanu, ali smo planirali do grada, tako da znaš ako ti se ne budem javila."

"Kako ti se sviđa tu?"

"Grad još nisam videla, ali je stan zato savršen. Luka stvarno ima ukusa. Ako mu propadne fudbalska karijera, mogao bi da bude dizajner enterijera."

"Samo mu ti to predloži, pa ćeš već večeras biti nazad u Beogradu.", našali se Marko, na šta se ja nasmejem.

"Neću, nema smisla. Već sam mu rekla da bi mogao da upiše likovnu akademiju, jer je naučio simboliku boja. Dosta za danas, ipak se stvarno potrudio."

"Nemoj onda više da ga zezaš. Uživajte onda, pa se čujemo večeras."

Pozdravim se s' Markom, a u tom momentu uđe i Luka.

"Svi te pozdravljaju. Rekao sam im da ćemo javiti utiske o gradu večeras. Spremna da krenemo?"

•Luka's pow•

Hodamo već sat vremena i nijedno od nas dvoje baš i nije oduševljeno. Prvo što nas je dočekalo kad smo izašli u grad je sivilo, koje nakon onako obojenog stana, deluje još gore nego inače. Jedino što je ostavilo jak utisak na mene, ali još više na Stašu, je stadion, na kom ću od iduće sedmice početi da treniram.

"Na koliko si ti ono potpisao ugovor?", šaljivo me upita, ali ja s' mukom izgovorim da su u pitanju tri sezone.

"Nije strašno. Izdržaćemo tri godine u ovom sivilu, a za posle ćemo da vidimo. Otkud znaš, možda nam se baš svidi, pa ne budemo hteli da odemo odavde.", njen optimizam se proširi i na mene, pa se složim da ćemo nekako da izdržimo.

"Bolnica?", odjednom se seti, a ja joj objasnim da ćemo to tek sutra, ali onda odlučim da je koliko-toliko obradujem činjenicom da sam joj našao fakultet, koji nije previše udaljen od stana.

"O tome ću da razmišljam kad se oporavim i kad budem mogla hodati bez štaka. Do tad ništa."

"Kako god ti želiš. Ja sam tu šta god da ti zatreba.", zagrli me, pa tako zagrljeni krenemo ka najbližem supermarketu, jer Staša nije raspoložena za restoran.

"I šta ćemo jesti?"

"Šta god da ti spremiš. Više volim tvoju hranu, nego restorane."

"Kako god ti kažeš, ljubavi."

I dok ona ostane da razgleda slatkiše i ostale sitnice, ja pronađem sve što mi je potrebno za današnji specijalitet, lazanje. Ipak Staša obožava italijansku kuhinju. Vratim se do nje sa punom korpom hrane, a zateknem skoro pa puna kolica slatkiša i grickalica pored nje, koja je, ne znam ni ja kako, dovezla, obzirom da joj je jedna ruka zauzeta štakom.

"Da ti ne bude malo?", sarkastično je upitam, a ona se samo slatko nasmeje.

"Nikad dovoljno slatkiša. Mada ti si mogao više hrane da uzmeš. To mi nekako deluje malo.", počne da me zeza, a ja joj uzvratim istom merom.

"Veruj mi, ljubavi, žalim što nisam uzeo veći stan. Pored tvoje godišnje zalihe slatkiša za običnu hranu nema mesta."

"Ovo je samo mesečna zaliha."

Malo je reći da mi je vilica bila do poda. Meni bi trebao još jedan želudac da bih to pojeo za mesec dana.

"Reci mi da se šališ."

"Šalim se. Treba mi mesec i po da pojedem sve ovo."

Ostavi me da stojim blago šokiran, dok ona ide ka kasi. Definitivno nije normalna. Požurim za njom, pa preuzmem njena kolica, da ni slučajno ne bi pala, pa joj kažem da me sačeka u autu, dok završim sa ovim.

Kasirka me gleda kao da nisam normalan, dok stavljam Stašinu hrpu slatkiša na pokretnu traku. Ni ja do malopre nisam znao da mi devojka ima drugi želudac, tako da me ni najmanje ne iznenađuje njena reakcija.

Ljubazno se nasmešim, platim i nekako dovučem sve one kese do auta. Sednem na vozačko sedište, ali se okrenem ka Staši pre nego što stisnem gas.

"I do sad sam mislio da si sa druge planete, ali ovaj drugi želudac me totalno uverio u to."

Glupo do bola, ali nemam inspiraciju i nemam pojma kako ću završiti ovu priču 😧

Hvala na 5k pregleda i na tome što smo #1 u Fanfictionu! 💙

P.S.

Molila bih vas da uđete na LionStudio i da dodate "Stories Competition" u library da biste mogli da pratite takmičenje. Kad dođe do glasanja, molila bih vas da pored "The Way Life Goes", glasate i za "Negde na dnu srca", priču divne neuerbae, u konkurenciji Fanfiction. Unapred vam hvala! 💙