•Luka's pow•
Ulazim u svlačionicu za momcima, dok Staša ostaje sa Damjanom na terenu da me sačeka. Kako me primete, počnu da me zezaju, kako sam i mislio.
"Dobro, bre ,dosta je!", uzviknem i svlačionica momentalno utihne.
"Što si tako nervozan?", provocira me Uroš, a ja prevrnem očima. Pođem nešto da izustim, ali me Adža prestigne.
"Nije nervozan, već ga strah šta će mu sad Gobelja uraditi.", izgovori kroz osmeh, a ja ga prostrelim pogledom.
Gobelja, koji je u tom momentu ušao u svlačionicu, priđe nam pa se nasmeje.
"E moj, druže, žao mi te. Treba da se plašiš Staše, a ne mene. I dalje pamtim koliko je težak bio gips, koji sam nosio tri meseca, samo zato što sam greškom bacio kutiju s' njenim omiljenim cd-ovima."
Pogledam ga sa osmehom na licu, nakon što sam shvatio njegovu novu taktiku. Dok se momci klibere i zajebavaju na moj račun, ja mu nasmejano odgovorim "Džaba ti, Gobelja. Previše se ona meni sviđa, da bih tako lako odustao."
Navučem majicu, uzmem torbu i ne sačekavši njegov odgovor, izađem iz svlačionice. Prođem kroz tunel i izađem na teren, te ugledam Stašu, kako sedi na travi i smeje se nečemu što je Damjan rekao. Priđem joj bliže i zagrlim je s' leđa, na šta ona okrene glavu prema meni i poljubi me.
"Gotov si?", nasmejano me upita, na šta ja samo klimnem glavom.
Pružim joj ruku, koju ona bez reči prihvati i krene sa mnom ka izlazu.
"Taj dres ti stoji savršeno."
Vidim kako se zacrveni, pa tiho, skoro nečujno, izgovori "Hvala".
Obgrlim je desnom rukom i približim sebi. Primaknem svoje usne njenom uvetu, pa šapatom izgovorim "Ali ti još lepše stoji moje prezime."
•Staša's pow•
Trnci prođu kroz moje telo na njegov topli dah i na ono što je upravo rekao.
Nije pošteno da ovako utiče na mene!
Sreća pa se u tom momentu nađemo ispred automobila, pa mu ne odgovorim ništa, već sednem na suvozačko mesto i odmah upalim radio. On ostavi torbu u gepek, pa polako dođe do vozačkog sedišta. Okrene se ka meni, dok ja u sebi molim Boga da se ne vraćamo na razgovor od malopre.
"Gde idemo?", izgovori, a ja osetim olakšanje.
"Gde god hoćeš.", ravnodušno slegnem ramenima, a on ponovo ispali nešto zbog čega se istopim.
"Meni nije bitno gde smo, sve dok si ti pored mene."
Zašto mora biti tako slatkorečiv? I zašto ja moram biti ovoliko smotana, da nikad ne mogu da mu odgovorim?
•••
"Samo da se zna, ovu sam te pustio.", kaže uz onaj njegov divni osmeh, a ja prevrnem očima.
"Ne bih baš rekla, ali nek ti bude. Ne želim da se posvađamo zbog igrice."
Ne, zapravo ne igramo FIFU. Mada, bez obzira na to, i dalje smo debili koji imaju dvadeset i više godina, a igraju igrice. Pokrenemo novu partiju i vratimo se na biranje klubova.
"Ja ću Golden Stejt ovaj put. Ti?", prebaci svoj pogled s' ekrana na mene i zainteresovano me upita.
"Kobija i Lejkerse", izgovorim dok istovremeno pritišćem OK dugme.
"Kobi ti je završio karijeru.", podrugljivo izgovori dok bira Karija za glavnog.
"Završio je 2016. Ovo je NBA 2k14, što znači da Kobi i dalje igra.", isplazim mu jezik, a on me povuče sebi i poljubi.
Nakon što se odvojimo vratim pogled na ekran. Ne skidajući pogled sa Kobija, upitam ga čemu to i primetim kako se osmeh širi njegovim licem.
"Izazivala si me. A i iskreno, obožavam osećaj tvojih usana na mojima."
Okrenem se ka njemu, dok on nasmejano gleda u igricu. Nemo odmahnem glavom i vratim se utakmici. Pritisnemo START, te ja uz osmeh izgovorim "Ovaj put pokušaj da ne budeš očajan. U suprotnom će mi dosaditu da igram s' tobom."
Nasmeje se pa mi dobaci "Ne smemo to da dopustimo, zar ne?"
•Luka's pow•
"I jesam se popravio?", nasmejano je upitam, a ona se kao zamisli, pa nakon par sekundi odgovori sa "Pa i ne baš."
Počnem da je golicam, a ona kroz osmeh viče da prestanem.
"Ne dok ne kažeš iskreno kako igram."
"Dobro, dobro. Samo prestani."
Prestanem s' golicanjem, a ona se pridigne.
"Valjda može da se kaže da si dobar."
Nasmejem se, pa klimnem glavom kao znak da je dovoljno. Pogled mi padne na zidni sat, pa skontam da sam ovde već satima.
"Trebalo bi da idem kući."
Kako to izgovorim, osmeh joj splasne s' lica.
"Sigurno možeš ostati još malo. Marko ionako neće dolaziti. Taman smo mogli gledati neki film.", raspriča se ne puštajući me da odem.
"Zar nije malo kasno za film?", upitam je, nadajući se da će reći da nije.
"Ma daj, kakvi kasno. Ja svakako neću leći uskoro. Bolje je da mi praviš društvo zar ne?", pogleda me molećivo, pa ja uz osmeh klimnem glavom.
"Koji film gledamo?"
•••
Spustim svoj pogled na nju i primetim da je zaspala u mom zagrljaju. Toliko o tome da neće uskoro zaspati. Ugasim lap-top i spustim ga na noćni stočić, pored kreveta, trudeći se da je ne probudim.
Sad mi definitivno nema odlaska. Ako pokušam da ustanem, probudiću je sto posto. Nasmejem se čim shvatim da ću celu noć provesti pored nje, držeći je u zagrljaju. Imao sam neki osećaj da neću ni otići, čim me je pogledala molećivo i pitala me da gledamo film.
Spustim jedan poljubac na njeno čelo, pa i ja zatvorim oči, prepuštajući se svetu snova.
Ponovo je kratko, ali stvarno nemam vremena za nešto duže. Čeka me PSŽ - Real Madrid, tako da sam morala malo da skratim nastavak 😞
Hvala na tome što smo #6 u Fanfiction-u i na tome što je prvi deo stigao do 100. pregleda 💙
YOU ARE READING
𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅
Fanfiction#𝑓𝑜𝑜𝑡𝑏𝑎𝑙𝑙_𝑟𝑜𝑚𝑎𝑛𝑐𝑒 𝐶𝑜𝑣𝑒𝑟 𝑏𝑦 @𝑑𝑎𝑛𝑖𝑐𝑎𝑠𝑖𝑑𝑒𝑟𝑒𝑢𝑚 ❤ °𝑆𝑒𝑧𝑜𝑛𝑎 1° 𝐹𝑢𝑑𝑏𝑎𝑙𝑠𝑘𝑎 𝑧𝑣𝑒𝑧𝑑𝑎 𝑢 𝑢𝑠𝑝𝑜𝑛𝑢, 𝐿𝑢𝑘𝑎, 𝑘𝑜𝑗𝑖 𝑚𝑒𝑛𝑗𝑎 𝑑𝑒𝑣𝑜𝑗𝑘𝑒 𝑠𝑣𝑎𝑘𝑒 𝑠𝑒𝑑𝑚𝑖𝑐𝑒, 𝑗𝑒𝑟 𝑧𝑎 𝑛𝑗𝑒𝑔𝑎 𝑠𝑣𝑎�...
