𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 54

•Marko's pow•

Gledam Danicu dok drži malu Iskru, i sve vreme se smejem. Da nemam uši smejao bih se i oko glave. Mislim da ne postoji sretnija osoba od mene trenutno.

Moju sreću prekine zvuk zvona, pa požurim da otvorim vrata. Osmeh, od kojeg me obrazi bole, zameni šokirani izraz lica, kad na vratima svog stana ugledam dve osobe, koje nisam video godinama i koje definitivno nisam očekivao na svojim vratima.

"Šta vas dvoje radite ovde?", pomalo neprijateljski im se obratim, ne želeći da mi njihovo prisustvo uništi raspoloženje.

"Zar nam je zabranjeno da dođemo da vidimo svog sina i unuku, za koju je naš sin zaboravio da nam kaže?", prvi progovori moj otac, dok majka i dalje nemo gleda u mene.

"Ništa ja nisam zaboravio. Da imam roditelje, javio bih im da sam postao tata, ali su moji roditelji umrli pre dosta vremena.", znam da sam verovatno bezobrazan i previše grub, ali ništa bolje ni ne zaslužuju.

Primetim kako očevo lice postaje crveno, jer verovatno besni u sebi, pa se da on ne bi rekao nešto pogrešno, moja majka ubaci u razgovor.

"Nemoj tako, Marko. Ipak si ti naš sin i voleli bismo da popravimo odnos sa tobom."

"Kasno ste se setili da imate sina. A koliko se da primetiti, niste još ukapirali da imate i ćerku. Verovatno ćete se i njoj pojaviti na vratima, tek kad budete čuli da je dobila dete. Što znači da vas trebamo očekivati ponovo kod nas za nekih sedam meseci.", nije prijatno pričati sa mnom, ako smo u svađi. Znam da kažem svata i neretko ispadnem previše grub.

Shvatim da sam se izlanuo, tek onog momenta kad sam primetio šokirane izraze njihovih lica. Sad sam i definitivno mrtav čovek, čim Staša sazna da sam im ja rekao.

"Moja mala Staša je trudna?", majka se razneži i primetim da joj se oči pune suzama, pa pre nego što suze izazovu moj oprost, odlučim da ih prekinem.

"Zbog čega ste došli?", grubo upitam, želeći što pre da ih oteram s' vrata mog stana, ali se u tom momentu pored mene pojavi Danica sa Iskrom u rukama.

"Dobar dan.", izgovori ljubazno, uz njen slatki osmeh, pa moji roditelji svoje poglede usmere na nju i moju ćerku. Još uvek mi je čudno da mogu da kažem da imam ćerku.

Oni nemo gledaju u njih dve, a Danica me zbunjeno pogleda. Kao da bi me pitala da li su ovo moji roditelji, ali joj je glupo zbog njih.

"Da, ljubavi, ovo su moji roditelji.", potrudim se da zvučim što ljubaznije, zbog nje, ali bih im imao još mnogo štošta za reći.

"Pobogu Marko, zašto stoje na vratima? Uđite slobodno.", skloni se sa vrata, ostavljajući im prostora da uđu, što oni iskoriste, pre nego što ja uspem bilo šta da kažem.

Tačno sam znao da će ovo da se desi.

•Staša's pow•

"Ma daj, Luka, da li zaista moramo ovako rano?", gledam ga smoreno, jer mi se stvarno ne ustaje iz kreveta u devet ujutru, da bih išla kod Marka.

"Ala si se ti ulenila. Svaka mi čast, kad sam uspeo da te razmazim.", počne da se smeje, dok ja gledam u njega smrknuto.

"Čekam te petnaest minuta da se spremiš. Ako ne budeš spremna, vodim te takvu u pidžami. Pa ti vidi da li se isplati biti lenj.", i samo tako izađe iz sobe, a ja odlučim da je bolje da ustanem iz kreveta, jer kakav je on ozbiljno će to uraditi.

Obučem prvo što mi dođe pod ruku, svežem rep i izađem iz sobe. Zateknem Luku kako leži na kauču i dopisuje se s' nekim. Čim začuje moje korake, okrene glavu ka meni i nasmeje se.

"Vidiš kako možeš da budeš brza, kad hoćeš. 'Ajde da krenemo."

Ustane sa kauča, isprepliće naše prste pa tako zajedno izađemo iz stana, a odmah zatim i iz zgrade. Ne znam zašto, ali imam neki loš osećaj, vezan za ovu posetu Marku.

•Luka's pow•

Stojimo pred Markovim vratima i čekamo da se dotični debil pojavi i otvori nam. I evo ga konačno. Bledo pogleda u Stašu, pa u mene, pa opet vrati pogled na Stašu.

"Mislim da nije baš pametno da budete ovde trenutno. Navukao sam neku prehladu, a Staša je trudna.", brzo izgovori, pokušavajući da nas otera sa vrata, ali ga Staša pogleda ubilačkim pogledom.

"Nije mene ovaj kreten terao u devet da ustanem iz kreveta, da bi me ti sad terao kući.", ljuto se provuče pored njega i uđe u stan.

"Marko, šta se dešava?", upitam ga, nakon što vidim da guta knedlu. Pođe nešto da izgovori, ali ga Stašin besni glas prekine.

"Marko, šta oni rade ovde?!"

Krenem ka dnevnoj da vidim šta se dešava, a Marko ide za mnom psujući nešto sebi u bradu. Zateknem Stašu kako stoji prekrštenih ruku i besno posmatra dvoje starijih ljudi. Njen besni pogled, izazove moju radoznalost, pa odlučim da ih malo bolje pogledam.

Žena je skoro pa preslikana Staša, samo što izgleda dosta starije, a muškarac ima iste crte lica kao Marko. Nije teško zaključiti da su im ovo roditelji, iako mi nije jasno zašto Staša toliko besni zbog njihovog prisustva.

"Došli su na vrata, Danica ih je pustila u stan. Rekao sam ti da nije pametno da budeš ovde.", Marko krene da se pravda, a ona prevrne očima. Besno pogleda u Danicu, pa bez ijedne reči krene ka vratima stana.

"Staša, da si se istoga trenutka vratila ovde! Ne ponašaj se kao razmaženo derište!", otac počne da viče za njom, a ja ga prostrelim pogledom.

"Apsolutno niko nema pravo da diže ton na moju devojku.", oštro izgovorim pa krenem za njom. Sustignem je na stepeništu ispred stana, pa je zaustavim.

"Šta se dešava?", upitam je nežno. Sedne na prvi stepenik i pokaže mi da sednem pored nje, što ja odmah i uradim.

"Nikad ti nisam pričala o mojima, jer mi nismo u dobrim odnosima. Nisam ih videla više od dve godine i nadala sam se da će tako i da ostane, ali su odlučili da se pojave ovde. Vidiš, ne mogu da kažem da je meni ili Marku bilo šta falilo kad smo bili mali, čak šta više bilo je i viška.", ućuti se, a ja je zainteresovano pogledam.

"Ali?"

"Ali su problemi nastali kad smo mi odrasli. Nisu se svađali međusobno, već su sve svoje frustracije izbacivali na nas. Prva velika svafa je nastala kad je Marko odlučio da ne upiše fakultet i posveti se fudbalu. Moja mama je doktorka, tata je diplomirani ekonomista i oboje su ugledni u našem kraju. I baš zbog toga su Marku, zbog njegove odluke, rekli da je promašaj. On je otišao za Beograd, više se nije ni javljao, ni dolazio kući. Samo sam ja ostala u kontaktu sa njim, ali mi je užasno falio moj brat."

Primetim kako joj se oči pune suzama, pa je čvrsto zagrlim.

"Pošto je Marko izabrao fudbal, ostala sam im ja kao poslednja nada. Pritisak nada mnom je bio ogroman. Sve je to bilo donekle podnošljivo, dok ja nisam počela da igram za Slogu. Terali su me da prekinem, jer nisu želeli da i ja odaberem fudbal kao životni poziv. Čak šta više, ukinuli su mi sve što su mogli, ne bih li ja počela da radim ono što mi kažu. Da nije bilo Marka, verovatno bih se i povinovala njihovim željama, ali ovako nisam. Kad sam upisala ETF, a ne medicinu ili ekonomiju, kao što su oni želeli, desilo mi se isto što i Marku. Proglašena sam za još jedan promašaj."

Obriše suze i ustane sa stepenica, pa me ozbiljno pogleda.

"I zbog svega kroz šta smo moj brat i ja prošli, ne želim ih blizu nas dvoje, a pogotovo ne blizu našeg deteta."

Obzirom da nije bilo nastavaka od srede, evo ga jedan malo duži. Škola me stegla, tako da ni iduće sedmice nastavci neće biti redovni 😕

Samo da izguram do raspusta i onda sam samo vaša 😁

Hvala na 9k i prvom mestu u Fanfictionu ponovo 💙