𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 8

•Staša's pow•

Sedimo na Kalemegdanu i gledamo u grad, koji je obasjan uličnim svetlima.

"Čuo sam da si igrala fudbal. Zašto si prestala?"

Pogledam ga zbunjeno, jer znam da nikad pred njim nisam pomenula da sam se bavila fudbalom. Ali jesam pred Lukom, a to dođe na isto, zar ne?

"Zbog obaveza."

"Fudbal se ne prestaje igrati zbog obaveza. To zna svako ko je bar jednom osetio kako je to dati gol na utakmici. A ti si ih se nadavala, koliko ja znam."

Čita me kao otvorenu knjigu.

"Istina je da... To je zapravo jako komplikovano."

Ne, ne mogu. Nikad nikome nisam rekla za to i nisam ni sad spremna. Ne želim da se ljudi prema meni ponašaju kao da sam invalid. Bez obzira na sve, ja se osećam odlično, koliko god da je to moguće bez fudbala.

"Stvari nisu komplikovane same po sebi. Mi ih komplikujemo."

Pogledam ga na trenutak, dok on pozorno gleda u mene, pa skrenem pogled ka Beogradu.

"Možda nije komplikovano, ali nije ni jednostavno to reći. Ta jedna stvar menja sve. A ja ne želim da se išta promeni."

Pogleda me brižno, pa i on skloni pogled ka Beogradu.

"Neću te pritiskati.Valjda ćeš mi nekad dovoljno verovati da mi možeš reći."

"Nije stvar u poverenju. Osoba kojoj najviše verujem u životu je moj brat. A ni njemu nikad nisam rekla pravi razlog."

"Izgleda da svi imamo svoje tajne."

"Izgleda."

Nakon par trenutaka neugodne tišine, koja se pojavila po prvi put ove večeri, on odluči da je prekine.

"A šta kažeš da nađemo neku zanimljiviju temu?"

Pogledam ga zainteresovano, dok se on smeši.

"Kao na primer?"

"Kao na primer, otkud to da tako dobro igraš FIFU?"

Pogledam ga šokirano, jer mi sad stvarno više nije jasno odakle izvlači sve te informacije. Na moj šokirani izraz lica, on počne da se smeje.

"Imamo grupni čet i Aleksandar je poslao snimak kako ti i Žule igrate FIFU i kako ga bukvalno dereš. Kako to da tako dobro igraš FIFU?"

Pogledam ga zbunjeno, jer mi nije jasno otkud Pešiću snimak Filipa i mene, dok igramo FIFU.

"Aleksandar...?"

"Novi golman. Mislio sam da si ga upoznala."

A znači tako se zove.

"Pa da, zapravo jesam, ali smo na neki čudan način, preskočili to kako se zove."

Nasmeje se, pa ponovo zainteresovano pogleda u mene.

"Kako ste to uspeli?"

Nakon što mu u kratkim crtama prepričam naše upoznavanje i nakon njegovog ludačkog smeha, krenemo da ređamo druge teme i u jednom momentu završimo na temi zvanoj Starija braća.

"Kolika je razlika između tebe i Luke?"

"Samo dve godine. Između tebe i Gobelje?"

"Osam godina."

Pogleda me šokirano, pa počne nešto da broji na prste.

"Znači ti imaš dvadeset?"

Nasmejem se njegovim metodama računanja, pa potvrdno klimnem glavom.