𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Druga Sezona - Part 1

"Zar ne mogu da ostanem u Mančesteru?", pokušam po poslednji put, ali me mama ponovo odbije bez razmišljanja.

"Već smo pričali o ovome. Tata je dobio posao u Beogradu i svi idemo s njim. Zar ti se Beograd ne sviđa?", tužno me upita, a ja uzdahnem. Priznajem, mamin sam sin.

"Naravno da mi se sviđa. Ali ovde mi je društvo, devojka, škola. Ceo život mi je ovde. A za razliku od ostale dece fudbalera, ja nisam navikao da se selimo.", pokušam da joj objasnim iz mog ugla, jer ne želim da misli da mi se Srbija ne sviđa. Znam koliko njoj znači ta zemlja i taj grad i koliko je srećna što će se nakon sedamnaest godina vratiti tamo.

"Znam, ljubavi, ali naćićeš i tamo društvo. A škola je najmanji problem.", pogledom me zamoli da ne pravim više problema, pa ja klimnem glavom.

Za razliku od većine dece tatinih saigrača, ja nisam razmažen, ni sebičan. Neću tražiti nešto pošto-poto, ako će to povrediti ljude do kojih mi je stalo. A do mame mi je itekako stalo.

"Možeš li sad da pomogneš Leni da se spakuje? Znaš kakva je.", zamoli me za uslugu, a ja prevrnem očima uz smeh, pa klimnem glavom. Mojoj sestri treba sto godina da se spakuje, jer ima malih milion stvari. Tatina princeza.

"Luka će da poludi kad dođe i vidi da još uvek sve nije spremno.", mama uzdahne pa ode svojim poslom, a ja krenem u sobu preko puta, kod moje dve godine mlađe sestre.

Tata je toliko uzbuđen zbog novog posla, jer je dobio šansu da se oproba kao trener omladinaca u njegovom omiljenom klubu. Otkako je prestao da igra fudbal, vodio je neke mlađe ekipe ovde u Mančesteru, ali nikad nije bio ovako uzbuđen.

Pokucam na vrata Lenine sobe, pa ih nakon jednog Uđi, otvorim. Zateknem je kako leži na krevetu uz glasno pojačanu muziku, dok joj je odeća razbacana po podu sobe. Prevrnem očima na taj prizor, pa počnem da kupim njenu odeću da je ne bih gazio.

"Znaš da će tata da poludi kad vidi da još nisi ni počela?", stanem i pogledam je ozbiljno, a ona slegne ramenima.

"Zato si ti tu da mi pomogneš. Zar ne, bato?", slatko me pogleda, pa ja uz uzdah počnem da slažem njenu odeću, a ona mi se pridruži.

"Šta će biti sa tobom i Kejtlin?", pita me ozbiljno, dok trpa deseti par farmerki u ogroman kofer. Stanem u momentu kad se setim Kejtlin, ali na kraju samo slegnem ramenima i nastavim da joj pomažem. Nisam joj ni rekao da odlazim, jer sam se nadao da ću uspeti da ih nagovorim da ipak ostanem ovde.

"Šta ćeš ti sa Maksom? Taman ste se skontali.", pitam sad ja nju, jer znam da joj se Maks već dugo sviđa i sad kad su se konačno smuvali, idemo u Srbiju.

"Nastavićemo da se čujemo, pa koliko izdržimo.", slegne ramenima, baš kao ja malopre, pa u sobi zavlada tišina. Koliko god da može da me iznervira, obožavam je. Razlika između nas je samo dve godine pa smo oduvek sve delili jedno s drugim.

Završimo sa njenim spremanjem uz obaveznu priču o događajima iz detinjstva, kao i svaki put kad nam je dosadno. Mama se pojavi na vratima da nas pozove na ručak i da proveri dokle smo stigli. Spustimo se u prizemlje, pa uđemo u trpezariju gde se već nalazi trogodišnji Mihajlo.

"Ljubav bratova.", uzmem ga u naručje i poljubim ga u obraz. Obožavam ovog malca. On je miljenik u porodici kao najmlađi i razmazili smo ga, jer mu svi poklanjamo svu našu pažnju.

"Otkad je Miha tu, mene više ne voliš.", Mia se požali sa vrata, pa se nasmejem. Priđem joj i dalje držeći Mihu u naručju. Poljubim je u obraz, pa vidim kako se smeši.

"Znaš da tebe volim najviše, mala.", prošapćem da me Lena ne čuje, a Mia se nasmeje pa sedne za sto. Okupimo se svi za stolom, a ja ustanem da pomognem mami sa hranom. Taman što sve postavimo na sto, čujemo ulazna vrata, pa Mia uz srećni vrisak otrči ka njima.