𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 3

•Staša's pow•

Stojim ispred ETF-a,nakon što sam uzela raspored predavanja i čekam Marka da dođe po mene.

Neverovatno je koliko sam srećna što mi predavanja počinju već sutra. Verovatno zato što znam koliko sam truda i rada uložila da bih uopšte upisala ovaj fakultet,jer stvarno volim programiranje. Čist dokaz da za svaki problem,postoji rešenje.

Čak sam se i sa roditeljima posvađala zbog fakulteta. Mama je želela da studiram medicinu i da budem doktorka kao ona,a tata je želeo da budem ekonomista kao on. Marko je za njih promašaj,jer se bavi fudbalom, pa nisu želeli da im i drugo dete bude promašaj.

Živciralo ih je što sam igrala fudbal,a ne odbojku,jer fudbal nije za devojke. Otkad sam krenula u srednju,trpim pritisak zbog odabira fakulteta. Toliko su se iznervirali što nisam upisala ono što su oni hteli,da su mi u lice rekli da sam promašaj,kao i moj brat. Oduvek su ih nervirale moje odluke, jer nisu bile po njihovoj volji.

Jedini me brat uvek podržavao da radim ono što volim. Verovatno zato što je prošao kroz isto,kad im je saopštio da je odlučio da batali studije i da se bavi fudbalom. To je za njih bila ogromna sramota.

Iz razmišljanja me trgne zvuk automobila koji se parkira tik ispred mene.

"Sis,možeš li ti ikad ići busom ili ću ja stalno morati da dolazim po tebe?"

"Znaš da mrzim presedanja."

"Znam.Hajde,upadaj."

Sednem na suvozačko mesto pa krenemo kući.

"I šta misliš o Ilićima?"

Okrenem se ka njemu zbunjeno.

"Ilićima?"

"O Luki i Ivanu?"

Sad sam još više zbunjena.

"Oni su braća?!"

Marko počne da se smeje.

"Naravno da su braća. Zar nisi primetila koliko liče?"

"Zapravo ne. Meni su oni čista suprotnost."

Pogleda sad on mene zbunjeno.

"Kako misliš suprotnost?"

"Pa dobro,liče fizički,ali ovako su čista suprotnost. Luka je kreten,a Ivan je baš super lik."

"O hvala ti,Bože. Znao sam ja da je moja sestra dovoljno pametna da ne padne na tog švalera."

Pogledam ga iznenađeno,pa počnem da se smejem.

"Nisam došla u Beograd da tražim dečka. Samo želim da studiram."

"Jel' planiraš da se vratiš fudbalu?"

Uzdahnem ozbiljno pa se okrenem ka prozoru. Stvarno nisam razmišljala o tome.

"Staša?"

Okrenem se ka njemu pa ga pogledam.

"Ne znam,Marko,ne znam. Volela bih, al' ne znam baš. Hoću da se skoncentrišem na fakultet. Ako bude bilo vremena za fudbal,onda hoću."

"Da li bi htela da igraš u Zvezdi možda?"

Prevrnem očima i pogledam ga smoreno. Mnogo volim Zvezdu,ali postoje razlozi zbog kojih nema šanse da ikad budem igrala tu. A Marko to ne zna i ne sme da zna.

"Ne,nikako. Ako budem igrala fudbal, ganjaću OFK Beograd."

Marko svoj užasnuti pogled usmeri ka meni.

"Brat ti je fudbaler Zvezde,a ti hoćeš da igraš u OFK Beogradu?!Staša,ne može to tako!"

Vidim da se već naljutio. E,Marko,kad bi ti znao.

•Luka's pow•

"Jesi doručkovao jutros?"

Stojim iznad Ivana,dok on igra FIFU na Playstation-u.

"Jesam,Luka,jesam. Skloni se,bre, igram FIFU."

Da sam u nekom crtanom filmu,sad bi mi para izlazila iz ušiju.

"Slušaj me sad,magarčino!Dok ti ja kuvam,perem veš i peglam da te nisam nikad više čuo da se dereš na mene!Nisam ti ja ni majka,ni otac pa da moram da trpim sve tvoje ispade!"

Vidim da se uozbiljio i da je složio neku "žao mi je" facu.

"Ma daj,Luka,znaš da nisam mislio.."

Prekinem njegov meni dobro poznat monolog.

"Stvarno ne želim ponovo da slušam isto izvinjenje,jer već znam da ćeš nakon nepunih pola sata ponovo da mi se izvinjavaš. Ako hoćeš da jedeš, imaš u kuhinji,ako nećeš umri od gladi igrajući tu jebenu FIFU."

Uzmem sportsku torbu,koja inače stoji pored vrata moje sobe, i izađem iz kuće,jako lupivši vratima.

Koliki god da sam ja kreten prema curama,brat mi je vratio za sve. A jebiga ja sam slab na brata.

Nisam kući već par dana,nemam internet u stanu,u kom sam trenutno smeštena,pa zbog toga i nije bilo nastavaka. Nije baš nešto, ali u gostima sam i pišem nastavak. Ako vam se sviđa priča ostavite komentar i vote ❤