𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 32

"Pojasni mi još jednom, molim te. I budi direktan, jer te uopšte ne razumem.", zbunjeno ponovim, a Nemanja uz uzdah počne da priča po treći put. Već pola sata pokušava nešto izokola da mi objasni, a ja ni najmanje ne shvatam o čemu se radi.

"Iz nekog meni nejasnog razloga, moji su mi zabranili da se viđam s tobom.", kaže oprezno iščekujući moju reakciju, a ja ostanem bez teksta. Ne znam šta da mu kažem na ovo.

"Tek tako?", jedva progovorim, a on se zamisli.

"Zapravo zabranila mi je tek nakon što je čula ko ti je tata. Mada, ja i dalje ne kapiram zašto.", sad se još više zbunim, jer ne vidim kakve veze moj tata ima s ovim. On čak i nije u Beogradu.

"Šta ćemo da radimo?", pređem na ono što me najviše interesuje, pa vidim kako je zamišljeno odlutao pogledom.

"Nemanja.",  trgne se na moj glas, pa me pogleda.

"Nemam nameru da ih slušam.", slegne ramenima, na šta se namrštim.

"Ne možeš tako s roditeljima.", ionako je u lošim odnosima s njima. Ne želim ja da budem razlog još veće svađe.

"A šta treba da uradim? Da prestanem da se viđam s tobom? Nema šanse! Za mesec dana ću ionako biti punoletan i više neću morati da ih slušam."

Ni ja ne želim da prestanemo da se viđamo, ali isto tako ne želim ni da se svađa s roditeljima. Porodica je nešto najbitnije u životu, iako on to možda i ne vidi trenutno.

"Ne želim da budem razlog tvoje svađe s roditeljima.", kažem ozbiljno, pa se i on uozbilji.

"Mi se svejedno uvek svađamo oko nečega. Disfunkcionalna porodica.", tiho, više za sebe, izgovori kraj i ponovo me ostavi bez teksta. Kako ja njemu da pomognem, kad ja nemam ni najmanju predstavu kako to izgleda disfunkcionalna porodica?

"Kako god ti kažeš.", odustanem od daljnje rasprave, jer mi je ipak najbitnije da ostanemo zajedno.

"Iskra..", upitno ga pogledam, iščekujući da nastavi.

"Zapravo sam hteo nešto da te pitam.", prođe rukom kroz kosu, kao i uvek kad je nervozan.

"Možeš da prespavaš kod nas. I ne, ne moraš svaki put da pitaš.", kažem unapred već znajući šta će me pitati, zbog čega se osmehne.

"Zar sam tako predvidiv?", nasmejano upita, na šta ja odmahnem glavom.

"Ma nisi predvidiv, samo te ja isuviše dobro znam.", zagrli me snažno, kao da mu ceo život zavisi od tog jednog pokreta. Znam da prolazi kroz jako težak period sa svojima i da je ono što ponajmanje želi da se petljam, ali ne mogu da ga gledam ovakvog.

"Znaš da si uvek dobrodošao kod nas, ali ja iskreno mislim da ti bežanje od problema neće baš pomoći.", istog momenta se odvoji od mene i namršteno me pogleda.

"Mislio sam da smo završili s tom temom već jednom.", osetim određenu dozu frustracije u njegovom glasu, pa odlučim da ne treba dalje da ga pritišćem.

"Oprosti. Evo neću više da se petljam, obećavam."

Iskopaću ja razlog njihove zabrane već nekako.

•Sergej's pov•

"Sergej!", trgnem se na zvuk tatinog glasa, pa se zbunjen, zbog njegovog povišenog tona, okrenem ka njemu.

"Čemu frka?"

"Peti put te već dozivam i uopšte ne reaguješ. Prestani već jednom da maltretiraš tu jadnu loptu. Nisam te tako učio.", uzdahnem i bacim se na travu.

"Znam, tata. Tajna je u tome da s loptom treba nežno. Sećam se.", dam mu do znanja da nisam zaboravio ono čemu me od malih nogu uči. Uzdahne i on, pa sedne pored mene.

"Šta te muči?", sasvim prosto pitanje, a toliko komplikovan odgovor. Pogledam u tribine, kao da baš od njih tražim rešenje za sve svoje probleme.

"Kako to misliš?", napravim se lud, jer mi je lakše tako, nego da pričam s njim o problemu.

"Već mesec dana si posvećen samo fudbalu i svaki dan si ovde posle treninga. Prosto imam osećaj kao da fudbalom pokušavaš da razbistriš glavu.", nasmejem se kad shvatim koliko me dobro čita.

"Vidim ja da sam ja tebi poput otvorene knjige.", nasmeje se i on pa spusti ruku na moje rame.

"Ljubavni problemi?", pogodi u srž stvari, a ja samo klimnem glavom.

"Svi smo to preživeli.", pogledam ga iznenađeno, kao da ne mogu da poverujem u to da se i on nekad osećao ovako loše.

"Zašto me gledaš tako? Zar ti je to toliko nezamislivo?", uz blag osmeh me upita, a ja izblamirano potvrdim.

"Teško mi je da zamislim mamu i tebe kako se svađate.", primetim iznenadni ponos na njegovom licu, pa shvatim koliko sam zapravo srećan što živim u jednoj takvoj porodici.

"Zato što se nikad i nismo svađali. Naravno bilo je prepirki, ali je to uvek na kraju završavalo poljupcem i smehom. Da li bi mi poverovao ako bih ti rekao da imamo jedan prekid iza sebe?", šokirano ga pogledam, jer mi to nikad nisu pričali.

"Ne bih. Zašto?"

"S ove vremenske distance rekao bih ti da je obična glupost bila u pitanju. Znaš za maminu povredu?", klimnem glavom, a on uzdahne.

"Ja nisam znao. Nije želela da mi kaže, lagala je i krila to od mene jer nije želela da je neko žali ili smatra invalidom, kako je tad rekla. Bio sam na toj utakmici, kad se po drugi put povredila. Mislio sam da ću da umrem u tom trenutku. Kad sam saznao da je već imala jednu operaciju i da je ugrozila sopstveni život da bi igrala fudbal, poludeo sam. Smetalo mi je što me je lagala, jer sam mislio da to znači da nema dovoljno poverenja. Raskinuo sam s njom i nisam želeo više da je vidim. Bar sam sebe ubeđivao da je tako.", slušam njihovu skoro pa filmsku priču totalno zapanjen.

"Kako ste se pomirili?"

"Maltretirao sam sopstveno telo preko granica normale, da ne bih mislio na nju. A onda sam jedno jutro prosto video sliku ultrazvuka na njenom profilu. Tek tad kad sam u glavi stvorio sliku porodice s njom, shvatio sam da mi ništa drugo nije bitno sem nje. Prešao sam preko ponosa i došao u Rim, gde se ona oporavljala. Jednom kad smo bili oči u oči, nije bilo teško pomiriti se."

"Znači na neki način sam vas ja pomirio?", upitam ponosno, a on se nasmeje.

"Zapravo Iskra nas je pomirila. Ponosna tetka je morala da objavi ultrazvuk, bez ijedne jedine naznake da nije njen i ja sam već za pola sata bio na aerodromu.", počnem da se smejem kao lud, odjednom se osetivši mnogo bolje.

"Ono što zapravo želim da ti kažem je da - šta god sad da te muči, za par godina će ti delovati smešno. Zbog čega god da ste se posvađali, raskinuli ili šta već, ne odustaj ako ti je zaista stalo."

"Je l' mi to kažeš kao evropski šampion ili?", nasmeje se, pa odmahne glavom.

"Ne. Kažem ti to kao neko ko ima četvoro dece sa ženom koju voli više od pola svog života."

Neko se naterao juče da ipak napiše nastavak 😂 Za idući utorak već veoma teško 🙈💙