𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 4

"Neće ti biti teško da ih pričuvaš danas? Mi moramo u Kraljevo.", mama me molećivo pogleda, a ja odmahnem glavom.

"Nije mi nikakav problem.", uzmem Mihu iz njenog naručja u jednu ruku, a kolica s Iskrinim najmlađim bratom prihvatim drugom rukom.

Mora da je nešto jako ozbiljno, ako idu u Kraljevo. Mama nije baš mnogo bliska s roditeljima i dok smo kod tatinih provodili bar po mesec dana raspusta, u Kraljevu smo bili svega par puta. Nikad je nisam pitao što je to tako.

"Hvala ti, ljubavi. I pazi da Mia nešto ne zabrlja dok nas nema. Uzdam se u tebe.", poljubi me i ode ka autu, gde je tata već čeka.

Sve bi ovo bilo lako da Iskra nije otišla da prespava kod drugarice, a Vukašin nestao s prijateljima u Novom Sadu. I sad ja sam moram da se brinem o dvoje male dece i Mii koja je svojeglava i sluša samo tatu.

Jedino se nadam da me neće i Lena izneveriti. Uđem nekako u dnevnu i obradujem se kad je ugledam na kauču dok gleda film.

"Ljubavi bratova, treba mi pomoć.", zakukam, a ona se okrene ka meni. Kad ugleda u kakvom sam haosu, počne da se smeje, ali mi priđe i uzme Mihajla kod sebe, olakšavajući mi muke.

"Žestoko su ti uvalili ovaj put. Kako ti mogu pomoći? Ali da se zna - ja ne znam s malom decom, a ne želimo ujki da vratimo pokvarenog Matiju.", nasmejemo se oboje, pa joj objasnim da treba da čuva Miu, a ja ću se pobrinuti za Mihu i Matiju.

"To bih već mogla.", u tom momentu Mia strči niz stepenice i priđe Matiji.

"Jaoj, što je sladak.", posmatra ga oduševljeno, jer joj je ovo prvi put da ga vidi.

"Nadam se da je i miran koliko je sladak.", kažem tiho, moleći Boga da me izbavi iz ovih muka.

"Možemo li do grada?", Mia nas molećivo pogleda, a Lena i ja se zgledamo tražeći mišljenje onog drugog.

"Idemo ti i ja. Sergej mora da čuva braću.", klimnem glavom u znak odobravanja, pa one odu na sprat da se spreme.

Ako ništa drugo, Mihajlo je dobro dete, pa mi ne bi trebao praviti puno problema.

•Lena's pow•

Hodam s Miom po gradu, dok u sebi razmišljam o Maksu. Nenormalno je koliko mi fali.

"Ja bih na sladoled.", molećivo me pogleda, pa ja ne izdržim već pristanem. Uzmemo sladoled u najbližoj poslastičarnici i sednemo na prvu slobodnu klupu.

"Jelda da je ovde lepše nego u Mančesteru?", iz vedra neba dotakne se teme Mančestera, a ja se na trenutak zaledim.

"Lepo je, ali Mančester nam je kuća. A kući je najlepše.", iznesem svoje mišljenje, ali se ona pobuni.

"Ovde je lepše. I mama i tata su sretni što smo ovde.", pođem nešto da joj odgovorim, ali ućutim. Ona samo gleda da su oni sretni. I čim jesu, njoj je lepo. A Sergej i ja se durimo što smo morali da ostavimo život tamo, ne razmišljajući o roditeljima.

"Gde ćeš sad da idemo?", pogledam u nju, dajući joj mogućnost izbora.

"Zoološki vrt.", kao da je već spremala odgovor ispali, a ja prevrnem očima. Tačno sam znala da će ovo da mi se desi.

"Dobro, idemo. Ali ne ulazimo u deo sa zmijama.", postavim kao uslov, ali ona mi pogledom da do znanja da se ništa ne pitam.

"To je najzanimljiviji deo.", pogleda me ozbiljno, pa uzdahnem shvativši da smo napravili jednu veliku grešku. Zaboravili smo koliki je Mia ucenjivač.