𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 47

•Marko's pow•

Izvedem Stašu u najbolju pizzeriu u gradu, s' ciljem da joj nešto važno kažem. Gledam kako moja sestra trpa već četvrto parče u sebe, kao da je iz gladi pobegla, dok skupljam hrabrosti da progovorim.

"Staša..", nesigurno izgovorim, a ona digne svoj pogled sa pizze na mene.

"Znaš Danicu?", odlučim da ne odugovlačim, koliko god da je to moguće.

Zamisli se na par trenutaka, pa klimne glavom.

"Fina devojka. Što me to pitaš? Sviđa ti se?", čim to izgovori, nastavi da trpa hranu u sebe. Ko zna čime li je hrane u onoj bolnici.

"Nije to. Mislim jeste i to, ali imam neto važnije da ti kažem.", nervozno izgovorim, pa primetim da ju je ovo zainteresovalo, čak toliko da je odložila parče.

"Šta si sjebao?", prostreli me pogledom, a ja se nervozno nasmejem.

"Pre par sedmica smo izašli i napili se. Dovoljno je reći da sam se probudio u njenom krevetu."

"Zašto meni pričaš o svom seksualnom životu? Znaš da to baš i ne želim da znam.", napravi zgađenu facu, ali je to ne spreči da nastavi sa jelom.

"Pre par dana mi je rekla da je trudna.", izgovorim nesigurno dok rukom nervozno prolazim kroz kosu. Staša se zagrcne i počne da se guši. Znao sam da ne treba da je dovedem u pizzeriu. Kako vidi pizzu, navali na nju i onda se desi ovako nešto.

Nakon što se nekako smiri, prostreli me pogledom.

"Šta si to upravo rekao?", šokirano me upita, a ja uzdahnem.

"Postaću tata.", izgovorim, ni sam još uvek svestan te činjenice.

"Zezaš me, zar ne?", uz blagi osmeh me pogleda, a meni padne kamen sa srca.

Odmahnem glavom, a ona skoči na mene.

"Znači, postaću tetka.", radosno usklikne, to mene učini srećnim. Ovo je prvi put otkako se sve izdešavalo da se ona smeje.

"Ali moraš da prohodaš pre toga.", ozbiljno je pogledam, a ona klimne glavom i ponovo se vrati hrani.

Uspela je svega tri minuta da skrene pažnju sa hrane. Svaka čast, Staša!

•Luka's pow•

"Ustaj više iz tog kreveta!", Ivan se dere na mene, a ja prevrnem očima.

"Zašto bih?", bezvoljno izgovorim, a on sedne na krevet pored mene.

"Čisto da te podsetim, pošto mi deluje da si zaboravio. Iduće sedmice treba da pređeš u Englesku."

Sam spomen Engleske, izazove Stašin povratak u moje misli. Ma koga lažem, ionako ne izlazi iz njih. Trebalo je da prelazak bude srećan dan, jer sam trebao da idem s' njom, ali sad mi taj odlazak samo izaziva bol.

"Slušaj me sad, kretenu. Treba da odeš u Rim po nju. Ne vidim zašto se džabe patiš. Uredu, slagala te, ali zar je to zaista toliko strašno?"

Zamislim se, sad već nesiguran u svoju prvobitnu odluku. Ne, ne mogu da odem. Ispao sam kreten prema njoj i sigurno me sad neće dočekati raširenih ruku.

Ustanem iz kreveta i krenem ka kuhinji. Uzmem nešto iz frižidera i počnem da jedem.

"Umrećeš od te suve hrane.", ponovo počne da me kritikuje, a ja prevrnem očima.

"Pa nek umrem već jednom."

Strpam sendvič u usta i izađem iz stana. Nakon pola godine, ponovo počnem da izbacujem svoje frustracije na džaku za boks. Želim da mi se život konačno sredi. Taman kad je sve delovalo savršeno, nešto se zakomplikuje. Moraću da se pomirim s' činjenicom da moj život nikad nije i nikad neće biti savršen.

•Staša's pow•

Sedim s' Damjanom i Markom u sobi. Dok oni gledaju neki film, ja listam story-e po instagramu. Pogled mi se zakači za story sa Ivanovog profila. Slikao je Luku dok spava i napisao Evo šta ljubav učini od čoveka. S, molim te, pomozi.

Nasmešim se na poruku, a svoj pogled usmerim na njega. Džaba sve, kad ovo savršenstvo više nije moje. Ostavim telefon na sto i izađem iz sobe. Nekako se spustim do ulaza i izađem iz ove proklete bolnice. Sednem na prvu slobodnu klupu u parku i počnem sa posmatranjem ljudi.

Moje promatranje prekine Danielovo prisustvo. Sedne pored mene, ni ne pitajući za odobrenje i pažljivo me pogleda.

"Tražio sam te danas, ali mi je Damjan rekao da si izašla nekud. Što nisi došla na terapiju danas?"

"Došao mi je brat. Imao je nešto važno da mi kaže, pa je želeo da izađemo u grad. Izvini, što ti nisam javila.", izgovorim ne uputivši mu nijedan pogled.

"Uredu je. Drago mi je, da je neko uspeo da te natera da izađeš odavde, kad ja već ne uspevam.", osmeh zablista njegovim licem, što izazove i moj osmeh. Uputim mu jedan kratak pogled, dovoljno da primetim kako me gleda.

"Znaš, nisi ti tako loš. Samo treba da shvatiš da ja nisam devojka za tebe. Ja i dalje uprkos svemu volim bivšeg dečka. I kako mi se čini, nikad neću prestati da ga volim.", tužno se nasmejem, a on se uozbilji.

"Znaš, ja baš i ne odustajem tako lako. Priznajem da mi se jako sviđaš. Lepa si, pametna si i kroz sve ovo prolaziš junački, istina uz puno gunđanja, ali mi je čak i to simpatično. Ne možeš da me kriviš što sam tako lako pao na tebe, zar ne?"

Lep je, zgodan je, zabavan je i znam da bi većina devojaka pala na ovo, ali ne i ja. Nema onog osećaja, kao kad sam s' Lukom, nema onih trnaca kao kad mi Luka kaže nešto lepo. Jednostavno rečeno - nema Luke.

Da li je realno da sam toliko luda za njim? Kako sam uspela tako brzo da puknem na njega?

"Izvini, ali ne vidim da se išta može desiti između nas dvoje. Svaki trenutak provodim misleći o njemu, želeći samo jednu stvar, a to je da ga vidim i da se pomirimo. Ne mogu da budem s' nekim drugim, kad cela pripadam njemu.", iskreno odgovorim ne želeći da ga povredim.

"Ali on je ostavio tebe..", zbunjeno prokomentariše.

"Jeste, on je ostavio mene. Ali ja sam njega povredila. Uništila sam njegovo poverenje, razočarala sam ga. Nisam mu ostavila baš neki izbor."

"Pomirila bi se s' njim?"

"Bilo bi dovoljno samo da dođe i da mi kaže da želi da se pomirimo, i odmah bih pristala na to."

"A ponos?"

"Ljubav i ponos ne idu zajedno. A veruj mi, pre bih žrtvovala ponos, nego ljubav svog života."

Dosadno, ali mora da ide polako. Ne želim da zbrzam ovu priču, kao što sam neke stare znala, iako bih zaista volela da je uskoro završim. Ne želim da pređe 100 delova, a hoće kako je krenula 😧

Sutra očekujte više, jer to je to za danas 💙

Deo posebno za danicamackenzie 💙💙💙💙💙