𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 15

"Još jednom ti hvala. Zaista si mi mnogo pomogla.", ponovi po ko zna koji put, a ja se osmehnem.

"Nema potrebe toliko da mi se zahvaljuješ. Drago mi je da sam mogla pomoći.", kažem, pa otpijem par gutljaja soka, dok lutam pogledom po kafiću.

"Ti se je l' tako družiš s Ivanom?", pita kao da pokušava da se seti odakle sam mu poznata.

"U poslednje vreme i ne baš često. Pošto je ona ipak sa Sergejem u generaciji.", pokušam  da mu pojasnim kako se više i ne viđam baš s njegovom sestrom. Zapravo slabo se viđam i sa kim otkako su Lena i Sergej tu.

"Znao sam da si mi odnekud poznata. Kako je svet mali.", uputi mi jedan od onih svojih blistavih osmeha. Na svaki takav ja se samo još više zaljubim.

"Otkud to da si ti bio u školi? Sergej je danas ponovo propustio časove.", pogledam ga radoznalo, a on mi se nasmeši.

"Nisam želeo da ispadne da si se bezveze mučila i crvenela onoliko, pa sam preskočio trening i otišao na časove."

Da li je realan? 

"Evo opet se crveniš.", nasmeje se, a ja hoću u zemlju da propadnem.

"Opusti se slobodno. Neću te pojesti.", posmatra me zabavljeno, a ja nikako ne mogu da ga poslušam. Svaki put kad sam u njegovoj blizini, kao da nisam svoja. I nema teorije da ću uspeti da se opustim.

"Ti i Sergej ste baš bliski.", primeti, a meni se osmeh nacrta na licu na spomen Sergeja.

"Razlika između nas nije ni celu godinu, a i uvek smo se dobro slagali. Mislim, obožavam i Lenu, i Miu, i Mihajla, ali sa Sergejem imam posebnu vezu. Bolja sam s njim, nego sa rođenim bratom.", počne da se smeje, a ja se topim na zvuk njegovog smeha. Bože, zašto ga stvori ovako savršenog?

"Njega čovek prosto ne može da ne voli. Znam ga tek malo više od mesec dana, ali je zaista super lik."

"Jeste. On je na majku, a zaista ne znam osobu koja nju ne voli.", kažem iskreno, jer zaista obožavam tetku. Uvek je tako pozitivna.

"Pričao mi je jednom o njoj. Rekao je da se isto bavila fudbalom. Istraživao sam malo i zaista je bila dobra.", oduševljeno kaže, a ja se nasmejem.

"To i moj tata stalno govori."

"A tvoj tata je tek legenda. Zapravo imate poprilično divnu porodicu.", osmeh naglo nestane s njegovog lica, što me zbuni.

"Nešto nije okej?", pitam ga zabrinuto, a on odmahne glavom.

"Samo ponekad poželim da sam rođen u nekoj drugoj porodici.", pogledam ga iznenađeno, jer nisam znala da ima nekih porodičnih problema.

"Ne čudi me što to nikad nisi čula od Ivane. Moja sestra je materijalista kao i moja majka. A tata skoro pa nikad nije tu.", kaže tiho, a ja ga saosećajno pogledam. Ne znam šta da mu kažem da bi se osećao bolje.

"Ako ti išta znači, kod nas si uvek dobrodošao.", uspem nekako da prevalim to preko usana, a on me pogleda pažljivo, pa mi se osmehne.

"Vi ste izgleda porodično svi divni.", pokloni mi još jedan od svojih blistavih osmeha, a moji obrazi počnu da gore.

•Sergej's pow•

Hodam prema školi pošto sam danas odlučio da se pojavim. Poželeo sam Irinu i trenutno sam uzbuđen kao malo dete, što ću je videti kroz par minuta. Odvojim se od ostatka porodice pa ubrzam ka stepenicama, ali me zaustavi Nemanja.

"Hej, druže, hteo sam da pričam s tobom."

"Je l' hitno?", nestrpljivo ga upitam, jer zaista želim da vidim Irinu što pre.

"Ma nije, onako nešto. Može i da sačeka.", deluje mi kao da mu je laknulo što nećemo sad pričati o tome. Mora da je nešto ozbiljno.

"Izvini, ali sad zaista žurim."

"Žuriš da vidiš dragu?", uz osmeh me pita, na šta ja potvrdno klimnem glavom.

"Neću te onda zadržavati. Čućemo se posle.", pozdravim se s njim i požurim stepenicama. Stignem do poslednjeg sprata, pa je pogledom potražim, dok hodam ka kabinetu fizike. Konačno je ugledam zbog čega se osmeh raširi mojim licem.

Stoji s devojkama iz razreda i rekao bih da im objašnjava nešto, ako uzmemo u obzir njene pokrete ruku. Priđem tiho iza njenih leđa i prstom pokažem devojkama da ćute. Spustim svoje dlanove preko njenih očiju, pa čujem njeno negodovanje.

"Mislio sam da ćeš me dočekati s malo više radosti i uzbuđenja.", kažem tužno, a ona se okrene ka meni. Primetim osmeh na njenom licu, kad shvati da sam to ja.

"Sergej.", svaki put kad izgovori moje ime ja se naježim. Koliko lepo zvuči kad ga ona izgovori.

"Jesam ti falio bar malo?", pokažem prstima to malo, a ona se nasmeje.

"Više nego što možeš da zamisliš.", osmehne mi se, a ja je iznenađeno pogledam.

"Ozbiljno?"

"Najozbiljnije. Ipak si ti moj drug iz klupe.", namigne mi, a ja se namrštim. Nikad nisam bio u prijateljskoj zoni, pa nema teorije da tamo završim sad. Pogledam na sat pa kad shvatim da do časa ima još vremena, uhvatim je za ruku i povučem sa sobom. Taman da uradim šta sam zamislio.

"Sergej, gde me vučeš?", zabrinuto me pita, a ja odlučim da joj ne odgovorim. Uvučem nas u kabinet, za koji znam da se ne koristi, pa zatvorim vrata za nama.

"Da li si ti to mene pokušala da smestiš u prijateljsku zonu?", upitam je ozbiljno, a ona me pogleda zbunjeno.

"Zezala sam se, Sergej.", promuca, a ja je i dalje ozbiljno posmatram, dok u sebi umirem od smeha, jer deluje užasno uplašeno.

"I bolje bi ti bilo. Nego, doveo sam te ovde da se dogovorimo oko jedne veoma bitne stvari.", ozbiljno izjavim, a ona me zbunjeno posmatra.

"Oko čega?"

"Oko imena za decu.", kažem dok posmatram njenu reakciju. Primetim da joj ništa nije jasno.

"Čiju decu?"

"Pa našu, Irina ljubavi.", gleda me šokirano, a ja ne izdržim više pa počnem da se smejem kao lud.

"Sergej, ti mene zaista zabrinjavaš. Mislim da bi trebalo da posetiš psihologa, jer očito imaš nekih problema.", smoreno me pogleda, a ja se nasmešim.

"Imam, imam. Lud sam za tobom. Ali nema leka za to.", kažem dok je posmatram pravo uoči. Počne da crveni, ali mi ponovi kako pričam gluposti.

"Zar ti je toliko teško da poveruješ u to?", uozbiljim se jer zaista želim ovo da rasčistim s njom.

"Zakasnićemo na čas, Sergej.", prođe pored mene i izađe iz kabineta, ostavljajući me samog sa svojim mislima. Zaista ću izludeti zbog nje.