𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 14

•Staša's pow•

Sedim na suvozačkom mestu njegovog auta i u tišini gledam kroz prozor, dok nas vodi ko zna gde.

Zašto li sam ja pristala da izađem s' njim?

Pogleda me nekim meni nejasnim pogledom pa odluči da prekine tišinu.

"Kako je na fakultetu?"

Po prvi put otkad sam krenula sa prrdavanjima, nije mi do priče o fakultetu.

"Naporno, ali sam srećna što studiram ono što volim "

Ponovo nastane neprijatna tišina, koja počinje da me frustrira. Ma daj, Staša, bar si ti uvek imala o čemu pričati!

"Kako je tebi na treninzima?"

Da li si mogla postaviti gluplje pitanje?! Pa svaki dan si na njihovim treninzima!

"Spremamo se za CSKA, tako da je naporno. Ali sam isto tako srećan što mogu da se bavim onim što volim." odgovori mi uz osmeh.

Mislim da nije svestan kakav osmeh ima i koliki uticaj na mene ostavlja taj osmeh.

•Luka's pow•

Nasmešim joj se, a ona mi uzvrati osmeh. Zašto se osećam ovako čudno svaki put kad mi se nasmeje?

Parkiram pred Marakanu i primetim njen zbunjeni pogled. Znam, znam, glupo je što sam je doveo na stadion, ali ja nisam ni romantičan, ni kreativan. A iskreno nisam ni očekivao da će pristati da izađe sa mnom, pa je ovo bilo sve što je moj retardirani mozak uspeo smisliti.

Izađem iz auta, pa i njoj otvorim vrata da izađe. Vidim da me i dalje zbunjeno posmatra, na šta je ja samo uhvatim za ruku. Isprepletem svoje prste s' njenima, koristeći se njenom zbunjenošću i zainteresovanošću da vidi šta sam to spremio.

Prođemo kroz tunel i izađemo na teren. Preletim pogledom preko zelene trave i vidim da he Bakula odradio svoj posao.

Krenemo ka prostirci na kojoj se nalazi hrana. Vidim kako joj se na licu stvara osmeh, kad shvati da sam spremio piknik na stadionu. Tačnije Bakula je, al' nema veze.

"Ovo je..."

Ne dovrši rečenicu, zbog čega je zabrinuto pogledam. Ne sviđa joj se?

"Nešto najlepše što je neko uradio za mene."

Nasmejem se, pa pogledam u nju. Neočekivano me zagrli, što ja odmah prihvatim. Bakula, brate, dužnik sam ti za ovo.

"Nadam se da voliš pizzu?"

Na licu joj se ocrta ogroman osmeh, pa mi potvrdno klimne glavom.

"Obožavam je."

•Staša's pow•

Ne mogu da verujem! Obično su me momci vodili u neke skupe restorane ili neke elitne klubove, ali mi to nikad nije značilo koliko ovo sad. Konačno neko ko shvata da volim jednostavne stvari.

I šta uopšte ima lepše od piknika i pizze na Marakani sa ovakvim dečkom?

Već dvadeset minuta pričamo o nekim glupostima i glupavo se smešimo. Izgleda da mi se jezik konačno razvezao.