𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 29

•Staša's pow•

Gledam Luku, dok pakuje torbu i sprema se za povratak u Beograd. Primeti kako ga posmatram, pa ostavi sve što je radio i priđe mi. Nežno me poljubi, pa se ponovo vrati pakovanju stvari, a ja nastavim da ga posmatram. Uzdahne umorno, pa ponovo ostavi sve i po stoti put od jutros počne da mi priča iste stvari.

"Ne gledaj me tako, kad znaš da moram da idem. Imam bitnu utakmicu i ne mogu da ostavim tim na cedilu."

Pogledam ga s' neodobravanjem, pa ponovo uzdahne, umoran od moje tvrdoglavosti.

"Obećavam da ću se već sutra posle utakmice vratiti."

Pogledam ga još jednom i napustim sobu, iako ni meni samoj nije jasno zašto se ovako ponašam. Začujem kako šapatom opsuje nešto, pa krene za mnom.

"Pobogu, Staša, šta ti je od jutros? Otišao sam iz Beograda bez da sam ikom išta objasnio i ako se ne pojavim danas na Marakani, onda ću morati da objasnim gde sam bio i zašto. A dobro znaš da sam ti obećao da nikom ništa neću reći i zato te molim da me ne stavljaš u težak položaj."

Uzdahnem pa se okrenem ka njemu i pogledam ga u oči.

"Izvini, ali ni samoj sebi nisam jasna danas. Samo ne želim da odeš, jer imam utisak da si još uvek ljut, zbog onog juče."

Nasmeje se, pa me zagrli.

"Naravno da nisam ljut. Nemam nikakav razlog da se ljutim na tebe, kad ništa pogrešno nisi uradila. A uostalom, i meni se ne odvaja od tebe, ali šta ću kad moram."

Uzvratim mu još čvršći zagrljaj, što izazove još jedan nalet njegovog smeha.

"Volela bih da idem s' tobom na tekmu, da ti budem podrška, ali ne mogu da ga ostavim samog. Ipak obećavam da ću gledati prenos."

Poljubi me u kosu i vrati se pakovanju stvari, a ja priđem da mu pomognem.

"Nema veze, ti si meni podrška i odavde. Ako dam neki gol, da znaš da je za tebe."

Nasmejem se i ubacim i poslednju stvar u njegovu sportsku torbu.

"Reci i ostalima da navijam za njih. A Marku obavezno da kažeš da ću mu sve objasniti kad se vidimo."

"Uredu, preneću im."

Usmeri svoj pogled na sat na njegovoj ruci, pa se namršti.

"Moram da idem. Ne bi baš bilo dobro da zakasnim na avion."

Priđe mi i poljubi me još jednom, pa izađe iz hotelske sobe, a ja ostanem da gledam za njim.

•Luka's pow•

Nakon sletanja u Beograd, uhvatim taksi i krenem ka Marakani, sve češće usmeravajući svoj pogled na sat. Zaustavimo se pred mojom drugom kućom, platim taksisti i trkom se zaputim ka svlačionici. Uđem sav zadihan dok me momci gledaju kao da sam s' Marsa pao.

Adža mi priđe, te se bratski zagrlimo, a onda mi svojim vestima ulepša dan.

"Šef je veoma ljut jer kasniš. Nadam se da imaš neko dobro objašnjenje, inače se ne bih iznenadio da završiš na klupi danas."

Uzdahnem i samo klimnem glavom, pa se sednem na prvo slobodno mesto u svlačionici. Baš u tom trenutku uđe Milojević i vikne moje ime, pa primetim dozu iznenađenosti kad me ugleda u svlačionici.

"Tu sam, treneru."

Pozove me ispred svlačionice, te ja nerado krenem za njim. Nakon što se nađemo sa druge strane vrata, počne da me ispituje.