𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 38

"Gde se smucaš poslednjih dana?", pita strogo, očito misleći da taj ton i dalje pali kod mene. Možda je i palio dok sam bio mali, sad već ne.

"Nigde se ja ne smucam. Postoji porodica kojoj ne smetam, čak štaviše, porodica koja voli da provodi vreme sa mnom. A vidiš, do skora sam mislio da takvo nešto postoji samo u bajkama.", možda malo i pregrubo, dam sve od sebe da ga povredim, kao što su oni mene povredili. Povređen sam, a kad god sam povređen, pokušavam da povredim i sve oko sebe. 

Iz tog razloga s Iskrom ne pričam o ovome. Ako počnem da pričam, ponovo ću osetiti tu bol, na koju bi već trebalo da sam se navikao, i strah me da ću je povrediti u tim trenucima suženja svesti. Ne mogu sebi da dopustim da je povredim.

"Nemanja...", procedi kroz zube, kao da sam upravo uradio nešto loše. Ja ipak ne smatram da sam rekao išta pogrešno. Jedina moja greška je što sam predugo ćutao o ovome.

Kad ti nešto smeta, moraš to odmah da pokažeš. U suprotnom, sledeći put već nemaš pravo da se žališ, jer si sam sebi to dozvolio.

"Boli istina, zar ne? Da znaš da mi je drago.", iskreno mu se osmehnem, pre nego što osetim njegovu šaku na svom obrazu. U očima mu primetim krivicu, čim se odvojim od njega, ali me iskreno više nije ni briga. Svi su imali priliku da vide njegov neuspeh u ulozi oca. To mu je dovoljna kazna.

Ali očito da sam jedini koji tako misli.

•Sergej's pov•

"Tata, otkud ti?", sasvim zbunjeno ga pitam, nakon što se sasvim neplanirano pojavio na terenu. Otkud uopšte u Beogradu?

"Došao sam po tebe. Mama nas već čeka kući. Treba da nam saopšti neke vesti.", shvatim po izrazu njegovog lica, da nije ništa dobro. Mozgom već krenu da proleću svakakve ideje, takve da ni u jednu ne želiš da poveruješ.

"Samo da se pozdravim s Nemanjom.", kažem kratko, na šta on klimne glavom. Drago mi je da je zgotivio Nemanju. A kako i ne bi, kad je Nemanja već postao novi član porodice.

"Gde je on?", upita malo veselijim tonom, nakon što ga nije primetio na terenu.

"Priča s tatom.", teško uzdahnem, davši mu tako do znanja da je njihov odnos još uvek užasno komplikovan. Zapravo sve je gori i gori, čini mi se.

Okrenemo se ka njima baš u momentu kad Nemanja dobije šamar. I dok ih ja posmatram van sebe od šoka, tata već besno korača ka njima. Napraviće sranje.

"Van odavde! Niko nema pravo da udari mog fudbalera! Pogotovo ne za vreme mog treninga!", vrisne na Nemanjinog oca, užasno ljut. Nikad nije digao ni glas, a kamoli ruku, ni na jedno od nas četvoro. Sve je uvek pokušavao da reši razgovorom, bez kazni i svađe.

"Ma da li je moguće? Čuveni Luka Ilić.", Nemanjin otac se osmehne, kao da je sreo nekog starog poznanika nakon dugo vremena. Ugledam prepoznavanje i na tatinom licu, pa samo stojim i posmatram ih, ne govoreći ništa.

"Aleksandre?", tata iznenađeno upita, pa primetim kako se mršti, kao da baš i nema lepo sećanje na ovog lika.

"Momci, čekajte me u svlačionici. Oslobođeni ste treninga.", smireno se obrati Nemanji i meni, zbog čega se zgledamo. On slegne ramenima, kao da ga ni najmanje ne interesuje kako se njih dvojica znaju i o čemu će sad pričati, pa krene ka svlačionici, kao što nam je rečeno. Brzim koracima krenem za njim.

"Jesi okej?", upitam ga, iako znam da ne želi da priča o tome. Samo želim da zna da sa mnom može razgovarati kad god poželi. Nemo klimne glavom, pa izvadi telefon iz torbe i usmeri svu svoju pažnju na to.

Ne znam samo kako može da bude tako smiren.

"Mislio sam da je trener u Kraljevu.", tišinu prekine njegov zbunjeni ton, na šta ja slegnem ramenima.

"I ja sam mislio tako.", kažem tiho, dok ponovo razmišljam o razlogu njihovog povratka. Nijedna pozitivna ideja mi ne pada na pamet.

"Iskra mi ne odgovara.", ponovo zbunjeno prokomentariše, jer je Iskra, bar kad je u pitanju Nemanja, uvek aktivna.

I tek tako, u sekundi, mi dođe jedino realno objašnjenje.

"Umrli su."

•Luka's pov•

"Dugo se nismo videli. Lari će biti drago da čuje da sam te sreo.", uputi mi ljubazan osmeh, za koji znam da je lažan.

"Mogli smo i bez ovog susreta. Ne bih imao ništa protiv.", za razliku od njega, ja ne želim ni da se pretvaram da smo dobri. Nikad nismo ni bili.

"Nije valjda da si još uvek ljut zbog tamo neke devojke.Ma daj, odrasli smo ljudi.", osmehne mi se, a meni pritisak raste.

"Nije to tamo neka devojka, već moja žena i majka moje dece. Ne misliš da je bilo nisko s tvoje strane da muvaš zauzetu devojku, samo da bi pomogao Lari u njenom glupom planu?", stavim mu do znanja da njihov plan nije ostao tajna.

"U pravu si. Plan je bio užasno glup. Ne znam samo zašto te volela toliko.", odglumi kako razmišlja, na šta se ja podrugljivo nasmejem.

"Možeš misliti kako me volela. Prevarila me s prvim koji je naišao.", shvatim da je zvučalo kao da me to i dalje boli, dok je istina sasvim drugačija. Jedino što me trenutno boli je to što je Staša slomljena.

"Nikad ti nije rekla, zar ne?", upita veselo, kao da je odjednom shvatio nešto što ga je veoma usrećilo.

"Šta?", frustrirano upitam, jer mi već polako ide na živce. Želim da odem kući i budem uz nju u ovom teškom momentu, a ne da raspravljam sasvim nebitne detalje iz prošlosti sa još nebitnijim likom.

"Ja sam taj prvi koji je naišao. A što se tiče Staše, još uvek žalim što se nisam malo više potrudio oko nje. Ubeđen sam da je prava vatra.", iako sam uvek bio protiv nasilja, ovaj put dopustim svojoj pesnici da se spoji s njegovim nosom.

"Prenesi Lari da će Nemanja biti kod nas u gostima koji dan.", obavestim ga, pa krenem što dalje od terena, jer sam svestan da mogu napraviti samo još veće sranje, ako ostanem ovde.

"Idemo kući.", kratko kažem, nakon što uđem u svlačionicu, ali ostanem zbunjeno da stojim kad ne zateknem nikoga u njoj. 

"Koji đavo?"

Izvinjavam se što nije bilo nastavka u sredu, ali tek sam sad uspela da se nateram da ga napišem 😅 Ne znam kud idem s ovom knjigom i iskreno jedva čekam samo da je završim 🙈