𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 14

"Šta se dešava?", gledam zbunjeno u mamu i tatu, koji su se iznenadno pojavili. Sreća pa sam ja bio dovoljno pametan da ne pravimo žurku.

"Moramo ostati duže nego što smo planirali, tako da Mia ne može biti s nama. Mora u školu.", mama mi pojasni, dok tata to pokušava da objasni Mii, koja samo što se ne rasplače. Ne poznajem osobu, koja je više vezana za tatu od nje.

"Ali Lena i ja smo suprotna smena od nje. A i ja imam treninge skoro svaki dan. Ne možemo se brinuti o njoj." 

Zaista nisam lud za idejom da čuvam Miu. To oduzima puno vremena i još više živaca, jer je to dete užasno tvrdoglavo.

"Treba mi da je pričuvate samo par sati, dok Damjan ne dođe.", zamoli me, a moje raspoloženje se naglo popravi.

"Ujka Damjan dolazi? Zar on nije u Parizu?"

Ujka Damjan je najbolja odrasla osoba koja postoji. Zapravo mi nije pravi rod, već su mama i on najbolji prijatelji ceo život, ali ga svejedno obožavam.

"Treba da sleti za nekih pola sata. On i Sofija će da budu ovde s vama. Postaraj se da se Sofija lepo uklopi s vama."

Sofija je Vukašinovo godište, tako da ću morati Lenu i njega zamoliti da se pobrinu da se uklopi.

"Pretpostavljam da to znači da se ni ujak ni ujna nisu vratili?"

"Nisu. Iskra i Vukašin će ostati s vama. Koliko god da mislim da Damjana nije pametno ostaviti samog sa šestoro dece, on mi je jedino rešenje.", uzdahne, jer iskreno Damjan je jedno veliko dete. Verovatno se zato tako dobro slažemo.

"A stric Adža?", predložim tatinog najboljeg prijatelja, a ona odmahne glavom.

"Otputovao na odmor u Ameriku. Mada ne bi ni on bio ništa bolje rešenje. Uzdam se u tebe, Sergej. Nemoj da pravite gluposti."

"Ne brini, mama, nećemo.", dam obećanje, jer vidim da se nešto loše dešava, samo ne znam šta. Bolje da i ne pitam.

"Luka.", pozove tatu da krenu, a on se jedva odvoji od Mie. Čim je on pusti iz zagrljaja, ona zagrli mene. Ona je najemotivnija od nas. Izađu iz kuće i ostave mene i Miu same. Ja sam imao trening pa nisam išao u školu, a ostali su još uvek na časovima.

"Mia, zar se ne raduješ što ćeš videti ujku Damjana?", pitam ne bih li joj bar na trenutak skrenuo misli sa mame i tate. Klimne glavom, pa me nagovori da gledamo neki animirani film. Pristanem samo jer je ovoliko tužna, inače ni u ludilu ne bih.

Doguramo do pola filma, kom se nikako ne nazire kraj, pa nas prekine zvono.

"Oh hvala Bogu.", požurim da otvorim vrata, ne bi li me neko konačno spasio ovog filma. Kad ih otvorim ugledam Damjana i Sofiju.

"Stigao si.", zagrlim ga čvrsto, jer mi je zaista falio, a on počne da se smeje.

"Moj omiljeni dečko."

Pozdravim se i sa Sofijom, pa uđemo u kuću.

"Gde su ostali?", Damjan me zbunjeno pogleda, a ja mu objasnim da još uvek nisu došli iz škole i da smo samo Mia i ja tu. Mia dotrči kad čuje njegov glas, a on je uhvati u naručje i podigne u vazduh, kao što je radio kad je bila mala.

"A ti si bolestan pa nisi u školi, ili?", pogleda me zabrinuto, a ja počnem da se smejem.

"Imao sam trening jutros, pa nisam išao u školu."

"Fudbal?", pogleda me iznenađeno, jer zna da nikad nisam želeo da se bavim fudbalom, a ja klimnem glavom.

"Duga priča."

"Vremena bar imamo.", namigne mi, pa ja počnem da mu pričam. Ispričam mu kako sam počeo da idem na treninge da bih spojio Iskru i Nemanju, ali mi se sad sviđa u klubu, pa ne želim da prestanem.

"Čisto da znate, ako budete hteli da pravite neku žurku, ja ću kod Gobija da prespavam.", namigne mi, a ja počnem da se smejem. Ne čudi me mamina briga.

"Stigli smo, Sergej!", Lena se prodere iz hodnika, nakon što uđu u kuću. Ne kažem ništa, već strpljivo čekam da dođe u dnevnu i vidi goste. I da, evo je ide prva sa Maksom. Čim ugleda Damjana, zatrči mu se u zagrljaj.

"Otkud ti?", pita ga nasmejano, a on joj kaže kako je došao da nas pričuva dok su nam roditelji u Kraljevu. Lena ga upozna sa Maksom i po prvi put pred nekim odraslim ga predstavi kao svog dečka. Pouzdano znamo da on to neće preneti roditeljima. Pozdravi se i sa Iskrom i Vukašinom.

"Do kad ostaješ?", Lena ga pogleda uz osmeh, a on nam objasni kako ni on ne zna. Sve dok se naši ne vrate iz Kraljeva ili dok stric Adža ne bude mogao da ga odmeni.

U tom momentu se na stepenicama pojavi Sofija, koja je otišla da se raspakuje. Lena joj se jako obraduje, ali mi najsmešnija bude Vukašinova reakcija. Izgleda da smo konačno našli i njegovu slabu tačku - zelenooke crnke.

Shvatim da je i Damjan primetio njegovu reakciju, ali se samo nasmeje. Za razliku od tate koji bi poludeo da neko ovako bulji u njegovu Lenu, Damjan je totalno opušten u vezi toga.

"Iskru si već upoznala, zar ne?", osmehnem joj se, a ona klimne glavom i pozdravi se sa Iskrom.

"A ovo je Vukašin, Iskrin mlađi brat. On je tvoje godište.", predstavim joj i Vukašina, jer on samo stoji i gleda u nju. Ona se osmehne i pruži mu ruku, koju on odmah prihvati.

"Lena, potrudite se da se uklopi u školi, pošto će već ostati malo duže.", kažem ozbiljno poštujući maminu želju. Damjanu zazvoni telefon, pa ode da se javi, a mi ostanemo u dnevnoj.

Iskri dođe neka poruka, pa primetim kako joj oči sijaju od sreće.

"Čija li je to poruka došla?", pitam je kao da već ne znam odgovor na to pitanje. Samo Nemanja njoj može izazvati ovakvu sreću.

"Nemanja.", primetim dozu iznenađenosti u njenom glasu, a ja je pitam šta joj je poslao.

"Napisao mi je da sam mu zaista pomogla za vikend i da je rasturio nemački. Hoće da mi se zahvali, pa me pita da li sam slobodna za piće.", boja lagano nestane iz njenog lica, pa se samo zaledi, kao da ima neki gadan prekid u mozgu.

"Odgovori mu.", trgnem je, jer u suprotnom ko zna koliko dugo bi ovako sedela. Lena joj izdiktira poruku, pa to pošalju. Samo par trenutaka nakon toga pošalje joj da će doći po nju za pola sata.

"Ali nisam spremna.", počne da paniči, pa ja samo pogledam Lenu. Ona pozove i Sofiju s njima, pa odu gore ne bi li pomogle Iskri. Kako se popnu na sprat, ja se okrenem ka Vukašinu.

"Sviđa ti se, zar ne?"