𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 26

•Staša's pow•

Sedim ispred ordinacije i čekam da Damjan i doktor napokon izađu. Začujem svoj telefon, te taman što krenem da se javim Luki, vrata ordinacije se konačno otvore, a ja brže bolje prekinem poziv. Čim ugledam Damjana kako izlazi, skočim sa klupe i brzim koracima mu priđem. Nakon njega, laganim koracima izađe i doktor.

"I?", nestrpljivo upitam Damjana, ali on samo odmahne glavom ne rekavši ni reči. Okrenem se ka doktoru i uputim mu zbunjen pogled.

"Rezultati će biti gotovi tek sutra, tako da do tad ne mogu ništa da vam kažem.", smireno izgovori, dok ja u sebi ludim.

Taman kad sam mislila da je čekanju došao kraj i da će se ova agonija konačno završiti, on je dodatno produži.

"Znači li to da smo slobodni do sutra?"

Doktor samo klimne glavom i pođe nazad u ordinaciju da se pozabavi ostalim pacijentima. Damjan ćutke krene ka liftu, a ja ubrzam svoj korak, pokušavajući da ga sustignem. Jedva nekako uđem za njim u lift, pre nego što se vrata zatvore i priđem mu.

"Znam da si loše volje i upotpunosti te razumem, ali mislim da još uvek nema razloga za brigu."

Digne svoj pogled na mene i ugledam paniku u njegovim očima.

"Nema razloga za brigu? Koliko se ja sećam bila si sa mnom, kad mi je doktor u Beogradu rekao dijagnozu. Molim te mi objasni kako onda nema razloga za brigu?"

Izađe iz lifta i krene ka hotelu, dok ja ponovo pokušavam da ga sustignem.

"Ma daj, Damjane, ne bih se ja baš uzdala u naše doktore. Dok nam doktor Rossi ne kaže rezultate sutra, ne treba paničiti."

"Lako je tebi da kažeš kako ne treba paničiti! Nije tvoj život u pitanju!"

Pogledam ga pogled nisi mi to rekao, te moji ionako istanjeni živci, popucaju, te i ja dignem glas na njega.

"Kako možeš to da kažeš?! Ti si mi poput rođenog brata i nije mi lako ni na samu pomisao da imaš..."

Ućutim pre nego što izgovorim ime bolesti, zbog koje smo i došli u ovakvo stanje. Misliti o tome je jedna stvar, ali nekako se plašim da će ako izgovorim naglas postati stvarno, te pre nego što se to dogodi uđem u svoju sobu i zaključam vrata. Nakon par trenutaka njegovog stajanja sa suprotne strane vrata, začujem korake koji se lagano stišaju kako se on udalji, te se spustim niz vrata i sednem na pod sobe.

Stavim ruke preko lica i kroz suze izgovorim "Molim te, Bože, ne uzimaj mi brata, jer to nikad ne bih preživela."

•Luka's pow•

Mamuran od jučerašnjeg izlaska, jedva ustanem iz kreveta na zvuk alarma. Par puta protrljam oči s' ciljem da razbistrim vid, ali mi svetlost zasmeta toliko da ponovo zatvorim oči.

Uf, Luka, šta ti je to trebalo sinoć? Zar nisi mogao da se, kao sav normalan svet, držiš podalje od alkohola?

Dohvatim telefon sa noćnog stočića i nekako ugasim alarm, pa proverim da li možda imam kakvih poruka ili propuštenih poziva. Ugledam Stašino ime među propuštenim pozivima i setim se kakav sam idiot juče ispao prema njoj. Pored propuštenog poziva od nje, ugledam i poruku pa je odmah otvorim.

Znam da si sad ljut, ali veruj mi da nema razloga za to. Obećavam, da ću ti objasniti sve kad se vratim. Usput drago mi je što si se pomirio s' Ivanom i uživajte u izlasku. I molim te, javi mi se ujutru, da ne brinem i za tebe. Volim te.

Odlučim da se ipak prvo sredim pre nego što je nazovem, jer baš i ne želim da zna da sam se napio sinoć. Nakon što se istuširam i obučem, uđem u kuhinju da jedem i ugledam Ivana koji je spremio nešto što liči na doručak.