𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 9

"Hej, Sergej!", čujem dozivanje sa drugog kraja terena, pa stanem i okrenem se ka izvoru glasa.

"Reci, Nemanja.", osmehnem se, jer zaista sam ga zgotivio za ovih mesec dana.

"Mislio sam, ako nemaš obaveza, da odemo negde na basket ili neko druženje. Šta misliš?"

Zapravo sam planirao da zamolim Irinu za pomoć oko škole. Svaki treći dan nisam u školi i sve mi je teže da ostanem u toku. A ona je jako dobar učenik, pa bi mi mogla pomoći. Ali ako želim da Iskra prestane da me smara s Nemanjom, moram to završiti uskoro. Ovo mi je prilika.

"Umoran sam za basket i hodanje po gradu. Ako hoćeš možemo kod mene da igramo FIFU. Drug mi je poslao ovu novu iz Mančestera, a još uvek nisam stigao da je isprobam.", predložim jer znam da Iskra večeras dolazi kod Lene. Otkako su završili sređivanje naše kuće i otkako smo konačno uselili, Vukašin i Iskra stalno vise kod nas. Taman da iskoristim to da se Iskra i Nemanja fino upoznaju.

"Zar se FIFA može odbiti?", nasmeje se, pa se dogovorimo da dođe kod mene oko sedam. Valjda bih onda mogao da se vidim s Irinom pre toga. Uđem u svlačionicu i uzmem telefon iz torbe. Okrenem njen broj i slušam kako zvoni, nadajući se da će mi se javiti.

"Hej, Sergej.", primetim malu dozu zbunjenosti u njenom glasu, ali me to ne odvrati od cilja.

"Hej, Irina. Hteo sam da te pitam da li imaš kakvih obaveza narednih sati?", molim se u sebi da kaže kako nema.

"Ne. Što me to pitaš?", sad deluje još više zbunjeno.

"Ako bi htela da mi pomogneš sa učenjem. Izgubio sam korak sa školom, a znam da nam je iduća sedmica kritična.", molećivo izgovorim, pa čujem smeh sa druge strane telefonske veze.

"Naravno, fudbalska zvezdo. Kod mene ili kod tebe?", nasmejem se na novi nadimak, koji već neko vreme koristi za mene.

"Kod tebe. Ja imam dve sestre i malog brata, tako da se kod mene ne može učiti."

"Važi. Poslaću ti adresu, pa ti dođi kad hoćeš.", kroz smeh mi kaže, a ja u sebi počnem da skačem od sreće. Sviđa mi se ta devojka, ali još uvek ništa nisam pokušao. Između fudbala, druženja sa Iskrinim Nemanjom i čuvanja Mihajla, nisam baš imao vremena da radim na svom ljubavnom životu.

"Krenuću odmah.", pozdravimo se i prekinemo poziv.

Istuširam se i obučem trenerku i majicu, koje držim ovde za neku ovakvu priliku, kad nemam vremena ići kući po odeću. Izađem iz svlačionice i u hodniku sretnem tatu.

"Da te odvezem kući?", ponudi mi prevoz, pa odlučim to da iskoristim.

"Mogao bi da me povezeš, ali ne kući."

Pogleda me zbunjeno, pa me pita gde to tačno idem.

"Kod prijateljice iz razreda. Treba mi njena pomoć oko učenja.", osmehnem se na spomen Irene, a on to primeti.

"Iskreno se nadam da je samo učenje. Gde da vozim?", upali auto pa pogleda u mene. Otvorim poruku, koju mi je poslala, pa mu izdiktiram adresu.

"U toj ulici je Staša živela sa Markom, pre nego što smo odselili za Mančester.", osmeh zablista na njegovom licu na sam spomen mame, pa krene ka toj ulici. Zaista se divim činjenici da su i nakon toliko godina zaljubljeni do ušiju jedno u drugo. Većina mojih drugova iz razreda u Mančesteru je imala razvedene roditelje, a ja to nikad nisam mogao ni da zamislim. Dali su nam dobar primer.

Stane pred visokom belom zgradom i kaže mi kako je to ta adresa.

"Hvala, tata.", pozdravim se s njim i izađem iz auta. On ode svojim poslom, a ja uđem u zgradu, koju mi je rekao. Krenem ka trećem spratu, kako mi je napisala u poruci. Pokucam na jedina bela vrata na spratu, pa se osmehnem kad mi otvori.

"Zaista si brz.", nasmeje se i propusti me u stan. Povede me u dnevnu i pokaže mi da sednem.

"S čim ti treba pomoć?", spusti dve čaše soka na sto ispred mene, pa sedne u fotelju preko puta.

"Bolje pitaj s čim mi ne treba.", uzdahnem, a ona počne da se smeje. Volim kad se smeje.

"Nekako sam ovo i očekivala. S čim da počnemo?"

"S tvojom specijalnošću - fizikom. Jedino što zasigurno znam iz fizike je ko nam predaje i u kom kabinetu je imamo. Ne znam ni koje smo lekcije radili.", ponovo počne da se smeje, pa mi rukom da znak da krenem za njom. Otvori vrata pa se nađem u prostranoj sobi. Pređem pogledom po suncem obasjanoj sobi, pa se oduševim koliko je uredna.

Kaže mi da sednem na njen krevet, a ona priđe stolu i počne da traži svesku i knjigu iz fizike po ladicama radnog stola. Promatram njenu ozbiljnu facu, a onda ugledam osmeh kad pronađe ono što je tražila. Sedne pored mene, pa otvori svesku, ne bi li se podsetila gradiva. Skloni pramen, koji joj je padao na lice, iza uveta, dok skoncentrisano pogledom prelazi po redovima i redovima teksta.

Buljim u to predivno lice, i već sad mi postane jasno da je ovo totalno gubljenje vremena. Ništa neću zapamtiti, jer ne mogu da odvojim svoj pogled sa nje. Kakva bre fizika, pored nje.

Okrene se ka meni, nakon što se podseti, pa me upitno pogleda, kad shvati da buljim u nju. Samo odmahnem glavom i usmerim svoj pogled na njen rukopis.

Objasni mi šta smo poslednje radili, pa nakon što shvati da ja nemam pojma ni one lekcije pre te, počne s objašnjavanjem od prve lekcije.

Objašnjava tako da bi i debil shvatio. Pogotovo kad uzmemo u obzir da sam pokupio mamine inteligentne gene.

"Pa tebi ovo dobro ide.", iznenađeno kaže, a ja se nasmejem i klimnem glavom.

"Pa što si onda tražio pomoć?", sad me zbunjeno posmatra, a ja sklonim pogled u stranu.

"Zapustio sam gradivo zbog fudbala, a znam da tebi ovo ide.", kažem pola istine, a ona me sumnjičavo pogleda. Znao sam da neće poverovati u to. Isuviše je pametna.

"Iskra ti je sve ovo mogla objasniti, a ti si ipak zvao mene. Zašto?", pogodi u srž stvari, a ja je pogledam pravo u oči.

"Želeo sam da provedem malo vremena s tobom. Zbog fudbala te baš i ne viđam.", kažem iskreno, a ona počne da crveni.

"Da pređemo na hemiju?", ustane ne bi li uzela svesku i knjigu, a ja odlučim da konačno uradim nešto povodom mog ljubavnog života. Uhvatim je za podlakticu i okrenem ka sebi. Pogleda me zbunjeno, a ja se samo osmehnem.

"Hemija mi odgovara. Ali jedino ako ćemo da pređemo na hemiju između nas."

Mišljenja? 💙