𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 20

"Zašto se sad ti njemu ne javljaš?", pogledam Lenu zbunjeno, a ona spusti pogled. Sedmicu već nisu progovorili jedno s drugim. Prvo se Maks durio, a onda je sad ona počela da izbegava njegove pozive. Ja ću izludeti s njima.

"Ne znam kako da se ponašam."

"Šta ti osećaš prema njemu?", ozbiljno upitam, ali u njenom pogledu primetim nesigurnost.

"Ne znam, Sergej. Sviđa mi se i stalo mi je do njega, ali nekako ne mogu reći da ga volim.", klimnem glavom, pa je pustim da doručkuje.

"Ej narode, ne idem danas s vama u školu.", Iskra se spusti u kuhinju, a mi je zbunjeno pogledamo.

"Zašto?"

"Nemanja me zvao da idemo zajedno.", zacrveni se dok priča o Nemanji, kao i uvek. Još uvek mi nije ništa rekao vezano za Iskru, ali rekao bih da mu se sviđa.

"Lepo, lepo. Zvao bih i ja Irinu da nije na drugom kraju grada.", prevrnem očima zbog činjenice da je tako daleko.

"Videćeš je posle škole.", isplazi mi se i veselo ode nazad u sobu da se spremi za viđenje sa Nemanjom.

"Ni ja neću s vama danas. Treba da svratim po Veljka, treba nešto da pozajmim. Ne smeta vam?", Vukašin nas pogleda oprezno, a ja mu kroz smeh kažem da ne smeta.

"E pa, devojke, zaglavile ste sa mnom.", namignem Leni, pa i Sofiji, a one se nasmeju.

"Veruj mi, brate, nisi mogao bolje da prođeš.", Lena mi se isplazi pa krene ka spratu sa Sofijom da se zajedno spreme.

Krenem i ja ka spratu, ali me prekine zvuk ulaznih vrata. Okrenem se i ugledam Miu, koja trči ka meni, i Damjana, koji se smeje zbog toga. Uhvatim Miu u naručje, pa se iskreno nasmejem. Taj mali zvrk mi uvek popravi raspoloženje.

"Kako je bilo u školi?", upitam je radoznalo, nakon što je pustim iz naručja.

"Super. Dobila sam pet iz matematike.", pohvali se odličnom ocenom, a ja se nasmejem jer sam joj ja to pokazivao.

"I šta se kaže bratu, koji ti je pomogao?", kao se uozbiljim, a ona se nasmeši.

"Hvala, bato.", poljubi me u obraz i odjuri na sprat.

"A hvala ujko što me voziš svaki dan u školu i nazad kući?", Damjan kao zakuka, što izazove još jedan nalet mog smeha.

"Za to ću ja da ti kažem hvala. A i mama će, kad vidi kako si se lepo brinuo o njenoj dečici.", nasmeši se na spomen moje mame, što me usreći.

Retka su prijateljstva kao njihova. Imao sam sreće da ceo život gledam šta znači pravo prijateljstvo, kako na njihovom primeru, tako i na primeru tate i strica Adže. Uvek tu jedan za drugog, iako su hiljadama kilometara udaljeni.

I taman što smo spomenuli mamu, njeno lice iskoči na ekranu mog telefona. Javim se i prislonim telefon uvetu.

"Ćao ljubavi, šta radiš?", njen veseli glas mi naglo popravi raspoloženje. Mamin sam sin, jebiga.

"Evo pričam s ujkom nešto. Kako ste vi? Šta radite?"

"Dobro smo. Spremamo se da idemo kod babe i dede, ali znaš koliko vremena treba tvom ocu da se spremi.", našali se, a ja se nasmejem.

Iz nekog razloga pored ogromne babine i dedine kuće, mama i tata su u hotelu. A na primer, ujka Marko i ujna Danica su kod njih u kući. Još jedan pokazatelj da mama baš i nije dobra s roditeljima, a tata se uvek držao po strani. Kako on kaže mamin odnos s roditeljima je samo njena stvar, a mi ostali to moramo da poštujemo.

"Lena je ista on, tako da te razumem u potpunosti. Kad se vraćate?", radoznalo pitam, jer mi zaista fale.

"Ne znam još uvek, Sergej. Čim budemo mogli.", uz uzdah izgovori, pa čujem kako je tata doziva da krenu.

"Čućemo se posle, ljubavi.", pozdravimo se, pa ona prekine poziv. Voleo bih da shvati da sam dovoljno odrastao da mogu da se nosim sa problemima. Pomalo me nervira kad me ovako štite.

"I šta Staša kaže?", Damjan znatiželjno upita, a ja slegnem ramenima.

"Ništa specijalno. Hteo sam da te pitam nešto, ali iskreno da mi kažeš.", on se uozbilji, pa mi ni ne dopusti da kažem šta imam.

"Odmah ću da ti kažem da ti ništa što se tiče njenog odnosa sa roditeljima ne mogu reći. Kao što ne prenosim vaše tajne njima, ne mogu preneti ni njihove tajne vama.", kaže to onim svojim ozbiljnim tonom, pa odmah znaš da mu tu ne možeš protivrečiti.

Samo klimnem glavom, pa i ja odem na sprat da se spremim za školu.

•Iskra's pow•

"Hej.", uz osmeh se pozdravim sa Nemanjom, nakon što mu otvorim vrata, pa izađem iz kuće. Krenemo polako ka školi, pa nakon par minuta prvobitne tišine on odluči da je razbije.

"Je l' ti rekao Sergej da ovaj vikend imamo utakmicu?", kao da se u momentu toga setio upita, a ja odmahnem glavom. Nije nam spomenuo ništa oko utakmice.

"Verovatno je zaboravio. Da li bi želela da dođeš da gledaš?", nervozno upita, a ja klimnem glavom.

"Ako ne budem imala nekih drugih obaveza, doćiću."

"Voleo bih da budeš na tribinama.", osmehne mi se, a ja se topim zbog toga.

"Onda ću dati sve od sebe da dođem."

•Lena's pow•

"Zašto se Veljko stalno mota oko nje? Nije kao da je nešto posebno lepa.", čujem jedan od komentara dok hodam sa Sofijom ka kabinetu engleskog. Nakon što sam uspela da objasnim profesorki da nemam britanski naglasak, to mi je postao omiljeni čas.

"Sofi, da li i ti to čuješ?", upitam je, a ona oprezno klimne glavom.

"Nije kao da ja želim da se on mota oko mene. Dosadno mu je i voli da me zeza, to je to."

"Opusti se, Leno. Samo su ljubomorne.", prijateljski mi se osmehne, a ja odmahnem glavom i dalje u neverici.

"Ali nemaju razlog da budu ljubomorne. Ja s njim nemam i ne želim da imam išta."

"Naravno da imaju razlog. Nijedna od njih nije tako divna kao ti. Ne mogu da se pomire s činjenicom da više nisu bitne, pa te zato blate.", namigne mi, a ja se iskreno nasmešim.

"Hvala ti, Sofi. Zaista mi je drago da si tu."

Ako me škola ne ubije do kraja meseca, svečano obećavam da ću da počnem da pišem nešto novo 🙈