𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 27

•Staša's pow•

Nakon više neuspelih pokušaja da zaspim, dohvatim telefon sa noćnog stočića da vidim koliko je sati. Kad ugledam da je dva sata posle ponoći, odlučim da ustanem iz kreveta i odem u šetnju, jer očito ništa od spavanja noćas.

Navučem na sebe prvu garderobu, koja mi padne pod ruku, uzmem samo telefon i krenem ka vratima sobe. Otvorim ih i ugledam Damjana pred vratima.

"Ni ti ne spavaš?"

Odmahne glavom pa me uhvati u čvrst zagrljaj, na šta ja obavijem svoje ruke oko njega. Nakon dugog zagrljaja, odvojimo se.

"Krenula si negde?"

"Mislila sam da malo izađem na svež vazduh. Hoćeš sa mnom?"

Potvrdno klimne glavom i krenemo ćutke ka izlazu iz hotela. Nakon par minuta hoda u tišini, dođemo do jednog parka, pa sednemo na prvu klupu. Izgubimo se svako u svom svetu, te i dalje ćuteći sedimo jedno pored drugog.

Znate onaj osećaj kad vam ne trebaju reči da bi se s' nekim savršeno razumeli? Damjan je jedina osoba s' kojom imam toliko dobru komunikaciju i ono što me plaši je da je ovo možda i poslednji put da proživljavam takvo nešto.

Nikad do sad nisam bila u ovakvoj situaciji da strahujem da ću izgubiti osobu koja mi znači više od života. Verovatno zato što i nema puno osoba koje mi toliko znače.

"Sećaš se kad me Tanja ostavila?"

Klimnem glavom, ne shvatajući zašto mi to baš sad priča, ali ne usuđujući se da ga to i upitam.

"Tad sam mislio da je to najgora stvar na svetu koja čoveku može da se desi. Tek sad vidim koliko su neke stvari, koje su mi ranije delovale strašno, zapravo smešne. Izgleda da sam i ja odrastao, a mislio sam da nikad neću."

Usmerim svoj pogled na njega, i primetim kako mu se oči pune suzama.

"Smatrala sam da je ona povreda najgore što mi se u životu desilo, a sad shvatam da bih podnela još milion takvih samo da ti ne moraš da prolaziš kroz ovo."

Uputi mi jedan tužan osmeh, pa ponovo vrati pogled na park ispred nas.

"I dalje ne mogu da verujem da se ovo dešava meni. Pre samo par dana budućnost mi je delovala svetlo, a sad ispred sebe vidim samo mrak."

Prebacim ruku preko njegovih leđa i umorno uzdahnem.

"Do kraja treba ostati pozitivan. Ali želim da znaš, da šta god da doktor sutra kaže, biću uz tebe. Čak i da bude ono čega se plašimo, borićemo se zajedno. Bar se mi nikad nismo predavali.", izgovorim dok se suze već počinju slivati niz moje lice.

I iz njegovih očiju potekne par suza, ali me on samo zagrli ne obraćajući pažnju na suze, koje sad već nekontrolisano kreću da padaju, kako niz moje, tako i niz njegovo lice.

•Luka's pow•

Nakon napornog treninga, jedva dočekam da se bacim na svoj krevet. Međutim, ležanje ne potraje previše dugo, jer se setim da se danas nisam čuo sa Stašom. Posle dugog pretresanja po mojoj sportskoj torbi, konačno nađem telefon i okrenem njen broj. Ponovo mi odbije poziv, što me zabrine, ali mi nakon par sekundi stigne poruka od nje.

Ne mogu trenutno da pričam. Zvaću te posle.

Samo da se vrati u Beograd i ima da je nateram da mi sve ovo objasni. Prvo sasvim iznenada ode u Rim, a onda mi se ni ne javlja zbog nekih silnih obaveza. Imam osećaj da se nešto jako loše dešava.

•Staša's pow•

Uđemo u ordinaciju doktora Rossia i na njegov nagovor sednemo. Razmota Damjanov rendgenski snimak i počne nešto da nam objašnjava, ali mi pola toga i ne razumemo. Primetim kako Damjan počinje da se trese i odlučim da prekinem doktora, pre nego što Damjan doživi prvi napad panike još od prve godine srednje škole.

"Možete li da pojednostavite, molim vas?"

Klimne glavom i konačno počne da priča nama razumljivim jezikom, a ja uhvatim Damjanovu šaku u svoju, pokušavajući da ga smirim. Pošto doktor nastavi da priča i priča, očito nemajući u planu da nam uskoro kaže ono najbitnije, ovaj put ga Damjan prekine.

"Pobogu, doktore, zar ne možete jednostavno da kažete imam li rak ili ne?"

Doktor uzdahne, pa izgovori upravo ono čega smo se Damjan i ja toliko plašili.

Ruka mi završi preko usta, dok se suze ponovo, po ko zna koji put u ovih par dana, počnu slivati niz moje lice. Damjan samo ćuti, dok mu u očima primetim koliko se trenutno lomi. Preživeo je mnogo toga i uvek je on bio onaj jači, ali ovaj put ću ja morati biti ona stabilnija.

•Luka's pow•

Sedim kući i gledam film, čekajući da me Staša pozove, iako to znači da sam odbio sve moguće izlaske s' društvom. Koliko god da me sad zajebavaju zbog toga, ona mi ipak više znači. Konačno začujem telefon i odmah se javim radujući se njenom veselom glasu, ali me, umesto toga, ubije slomljenost u njenom glasu koju začujem.

"Staša, šta se dešava?", zapitam je dok zabrinuto šetam napred nazad po sobi.

"Luka...trebaš mi..", jecajući izgovori i u momentu shvatim da bih zbog nje otišao i na drugi kraj sveta, a kamoli u Rim.

"Pošalji mi adresu hotela. Dolazim."

Prekinem poziv i krenem ka sobi da ubacim bar nešto stvari, dok istovremeno zovem aerodrom da proverim kad je idući avion za Rim. Na vratima sretnem Ivana, koji me zbunjeno gleda.

"Gde ćeš ti?"

"Nemam vremena sad. Javiću ti se posle."

Uhvatim prvi taksi koji naiđe i krenem ka aerodromu. Imao sam osećaj da će nešto loše da se desi, a nažalost osećaj me nikad ne vara.

•Staša's pow•

Nakon što Damjan, zahvaljujući tableti koju sam mu dala, konačno zaspi, izvadim telefon da se javim Luki i ugledam propušteni poziv od njega. Okrenem njegov broj, a odmah zatim začujem i njegov glas.

"Staša, šta se dešava?"

"Luka...trebaš mi..", jecajući izgovorim , trenutno nemoćna da mu išta objasnim.

"Pošalji mi adresu hotela. Dolazim."

Prekine mi poziv, te uradim šta je tražio. Nikad nisam osećala ovoliku nemoć do sad. Osećam se očajno, jer ne mogu ništa da uradim za Damjana, a on je uradio toliko toga za mene. Legnem pored njega i zagrlim ga, pokušavajući da razumem zašto se ovo dešava baš njemu. Ne dođem do odgovora, jer me u razmišljanju prekine san.

•••

Otvorim oči na zvuk telefona, pa se javim pre nego što zvono probudi i Damjana.

"Staša.", začujem Lukin zabrinuti glas, pa ne stigavši išta da odgovorim, čujem i nešto što i u ovakvoj situaciji uspe da mi izmami osmeh na lice.

"U holu sam. Možeš li da siđeš?"

"Tu sam.."

Još jednom proverim Damjana, te kad shvatim da se uskoro neće probuditi, izađem iz njegove sobe i brzim koracima se spustim do hola. Pogledom potražim Luku, te čim ga ugledam, stomak mi se prevrne od neke meni nejasne nervoze. Pogledi nam se sretnu, te se skoro pa trčećim korakom nađem u njegovom zagrljaju.

"Jesi dobro?"

"Nisam. Ali sve će biti dobro kad si ti tu."

Da li ste očekivali ovakav razvoj događaja ili ne?

Ostavite komentar i vote, ako čitate 💙 Ne treba više ni da ponavljam koliko mi to znači, zar ne? 😂