𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 37

"Dokle vas troje mislite da menjate mesto sedenja?", razredna nas gleda ozbiljno, nakon što je Veljko ponovo seo pored mene. Pogledamo se na trenutak pa se osmehnemo.

"Ovo je poslednji put, obećavamo.", Veljko da obećanje kako njoj, tako i meni. Obećanje da će ovo između nas da potraje.

"Uredu.", slegne ramenima, pa se vrati upisivanju časa i odsutnih u dnevnik.

"Mogu ti reći falilo mi je da sedim s tobom.", prošapće što tiše može, da nas ne bi opominjala i zbog priče.

"Meni takođe.", uzvratim šapatom, pa primetim blistav osmeh na njegovom licu.

Nikad ne bih ni pomislila da može da bude ovoliko fin. Otkako sam došla, veći deo vremena je proveo nervirajući me. A evo moglo bi se reći da smo već dve sedmice zajedno. I mnogo mi je lepo s njim.

Moji su i dalje u Kraljevu, pa nema preterane potrebe da se krijemo. S Adžom nema problema, jer se on ne petlja preterano u naše društvo i naše odnose. Možda je nešto i primetio, ali neće ništa reći po tom pitanju. Prosto ne zabada nos u tuđe živote.

"E vala, nek je zvonilo. Ne mogu više da je slušam.", Vukašin prokomentariše čim izađemo iz kabineta, na šta se nas dvoje nasmejemo.

"Boli vas uvo. Više od pola časa ste nešto pričali i smeškali se jedno drugom.", prevrne očima, a mi prasnemo u smeh, jer je to bukvalno isto ono što su Vukašin i Sofija radili sve vreme dok je ona bila tu.

"A ti misliš da ste ti i Sofija bili nešto bolji?", Veljko ga upita, pa primetim kako je Vukašinu raspoloženje odmah nestalo.

" 'Ajde bre, šta si se smrkao? Još mesec i po, i eto Sofije kod nas ponovo.", pokušam da ga oraspoložim, zbog čega mi uputi blag osmeh.

"Već mi užasno fali.", kaže tužno, a Veljko i ja se zgledamo. Mogu da ga razumem, imala sam vezu na daljinu. Kad bi mi neko rekao da ne mogu da vidim Veljka iduća dva meseca, ni meni to ne bi lako palo. Pogotovo što smo tek počeli da se viđamo.

"Zakasnićemo na čas, zamišljena.", Veljkov glas me trgne iz razmišljanja, pa krenemo ka kabinetu engleskog. Naša prva prepirka.

•Sergej's pov•

"Čekaj, ozbiljan si?", Maks me šokirano upita, kao da nikako ne može da poveruje u ovo što je čuo.

"Mrtav ozbiljan.", kažem smireno, ne obraćajući pažnju na njegov ton.

"Tačno sam znao. Koliko sam samo puta pomislio da tu ima nešto, a ona me uvek ubeđivala da su samo prijatelji. Koji sam ja debil.", kaže besno, što me već nervira. Bila je spremna da izabere njega, ali on nije hteo da priča s njom, za razliku od Veljka, koji se pojavio čim ga je pozvala.

"Smiri doživljaj. Nikad te nije slagala. Bili su samo prijatelji, čak štaviše on se poneo džentlmenski. Prestao je da se druži s njom, nakon što joj je priznao kako se oseća, jer nije želeo da joj kvari vezu. Sam si je sebi pokvario.", iako mi je najbolji prijatelj, ovaj put sam na Leninoj strani. Donela je dobru odluku.

"Sad sam još ja kriv?", upita me iznervirano, pa mi digne pritisak.

"Maks, bolje ćuti, molim te. Još uvek joj nisam rekao za poljubac s Nikol. Pustio sam te da sam to rešiš, a provereno znam da joj nisi rekao. Bila je spremna da izabere tebe, ali si joj ti odbio poziv, debilu. Veljko joj se javio posle prvog zvona. Shvatila je da bi odluka da ostane s tobom bila u potpunosti pogrešna, pa te precrtala, koliko god da joj je bilo teško.", očitam mu bukvicu, a on samo ćuti.

"Misliš da je to baš baš završena priča?", tiho upita, a ja postanem svestan da je, šta god rekao, povređen njenom odlukom.

"Nemam ja uvid u Lenin mozak. Ali kad ovako gledam sa strane, mislim da jeste.", odlučim da budem iskren, iako znam da bi želeo da čuje suprotno od ovoga.

"Znači, ti misliš da nema poente da pokušavam dalje?", ponovo iščekuje moj odgovor, što me već pomalo frustrira. Ne želim da se petljam u njihov odnos.

"Ne znam, Maks. Ne mogu ti ja reći da li da pokušaš ili ne. To je tvoja stvar."

"Upravu si. Odoh sad, imam nekih obaveza.", pozdravi se sa mnom, pa napokon prekine poziv. Ne bih znao šta još da mu kažem.

"Jesi spreman za trening?", iznenadi me Nemanjina pojava u mojoj sobi.

"Otkud ti?", upitam zbunjeno, na šta se on samo nasmeje.

"Adža me pustio gore. Spreman za trening?", baci se na moj krevet, sasvim opušteno, kao i uvek. Drago mi je da se ovde oseća kao kod kuće, jer mi je Iskra dala do znanja da njegova situacija s porodicom baš i nije najbolja.

"Rođen spreman.", kažem uz osmeh, pa dohvatim torbu za trening iz ćoška sobe.

"Šta misliš kako ćemo proći protiv Partizana?", pita opušteno, iako znam da nije baš opušten zbog derbija za vikend.

"Bolji smo.", kratko prokomentarišem, dok se trudim da odgovorim na Irininu poruku. Iskreno, i ne volim baš ove dane, kad idem na trening, umesto na časove. Manje vremena provedem s njom.

"To je nesporno, ali ne pobedi uvek bolji.", kao i obično, nastavi sa svojim pesimizmom. Poslednjih mesec dana je stalno ovakav. Pretpostavljam da je to posledica svađe s roditeljima.

Pet dana od poslednjih sedam je spavao kod nas.

"Nemanja.", uozbiljim se, pa zaradim njegov zbunjeni pogled.

"Šta se dešava?"

"Ništa.", kao i uvek kad mu postavimo ovo pitanje, podigne zid, koji je nemoguće proći.

"Znaš da možeš sve da mi kažeš. Uvek sam tu.", osmehnem mu se, u pokušaju da izvučem detalje iz njega.

Ponovo bezuspešno.

Odustanem od zamisli, pa požurimo ka svlačionici, da ne bismo zakasnili na trening. Obučemo dresove skoro u trku, pa krenemo ka terenu. Nemanja u jednom momentu ostane iza mene, bledo posmatrajući čoveka, koji priča sa trenerom, koji menja tatu.

Čovek ga primeti, pa vidim kako ga Nemanja posmata s određenom mržnjom u očima. I tek mi u tom momentu padne na pamet odgovor na pitanje Ko je on?

"Koji đavo on traži ovde?!"

Izvinjavam se što deo kasni, ali "Zločin i kazna" me drži zauzetom poslednjih dana 🙈