𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 18

"Da li bi možda htela da odemo u šetnju? Ili možda neki kafić?", stojim pred njom i nervozno prolazim rukom kroz kosu, dok mi kolena klecaju. Nikad se nisam osećao ovako. Gleda u mene par sekundi, dok je svuda oko nas tišina.

Joj Nemanja, sad si zajebao stvar totalno!

"Molim te, izvini. Zaboravi da sam te išta pitao.", tiho kažem, pa se okrenem od nje, s ciljem da se što pre sklonim odavde. A onda osetim nežan stisak na mojoj ruci.

Pogledam zbunjeno u nju, a ona se stidljivo osmehne.

"Volela bih da odemo u šetnju.", toliko tiho to izgovori, da mi treba mnogo napora da bih razumeo šta je rekla. Kad konačno shvatim da je pristala, osmeh se nacrta na mom licu,

"Pokupiću te onda posle časova. Dogovoreno?", klimne glavom pa se uz osmeh pozdravimo i odemo nazad na časove.

•Sergej's pow•

"Hvala ti.", Irina mi se srećno osmehne, nakon što izađemo iz sale za fizičko.

"Nemaš za šta da se zahvaljuješ. Rođeni si talenat.", zacrveni se, pa spusti pogled, dok je ja pomno posmatram. Svakim osmehom mi se sviđa još više.

"Ali zaista sam ti zahvalna."

"Imam ja ideju kako da se zahvališ.", osmehnem se blago, a ona me upitno pogleda.

"Mogla bi da izađeš sa mnom. Naravno, samo ako želiš. Neću te forsirati.", zbrzam drugi deo, da ne bih uprskao naš odnos.

"Pretpostavljam da bih mogla.", nesigurno kaže, a ja se osmehnem.

"Sačekaću te onda posle časova.", obavestim je, pre nego što uđemo u kabinet hemije, gde vlada potpuna tišina.

Drago mi je da je konačno pristala, jer sam već polako počeo da gubim nadu. A zaista mi se jako sviđa.

•Lena's pow•

"Gde si, ljubomorko?", Veljko me pozdravi, na šta ja prevrnem očima.

"Znaš, Veljko, nisi nimalo duhovit."

"A ja sam baš mislio da jesam.", sedne na stolicu pored mene, bez obzira na činjenicu da je to Vukašinovo mesto.

"Ne sećam se da je to tvoje mesto.", namršteno ga pogledam, a on slegne ramenima.

"Vukašin ima nekih obaveza sa Sofijom, a jedino mesto koje meni ostane je pored tebe, ljubomorko.", uz uzdah se pomirim s činjenicom da ga se neću moći otresti ovaj put.

"Samo mi se ne obraćaj ceo čas i bićemo uredu.", prevrne očima na moj uslov i da mi do znanja da me neće poslušati.

Teško meni s njim.

•••

"Možeš li bar pet minuta da ćutiš?", iznervirano povisim ton, a on se nasmeje.

"Jedino ako ćeš ti da me ućutkaš."

"Šta si mislio pod tim ućutkaš?", pogledam ga zbunjeno, jer ne kapiram šta se ovaj put krije iza tog osmeha.

"Pa znaš, mogla bi da iskoristiš tvoje lepe usne.", bezobrazno se osmehne, a ja ga udarim u rame, na šta zajauče.

"Ti si retardiran."

"Ma dajte, zar se i dalje svađate?", Vukašin nam smoreno priđe, a ja ga ljuto pogledam.

"Naravno kad tvoj retardirani prijatelj pokušava da me muva.", Vukašin ga pogleda u neverici, pa prasne u ludački smeh.

"Vas dvoje ste tako slatki na neki uvrnuti način.", počne i on da se zeza na naš račun, pa im ja okrenem leđa i krenem ka izlazu iz školskog dvorišta. Zašto moj brat ne može da bude normalan za promenu?

"Što si neraspoložena, sestrice?", naiđem na Sergeja u dvorištu, pa me on zbunjeno upita.

"Da li je potrebno uopšte išta da kažem?", počne da se smeje i odmahne glavom.

"Opet taj mali?"

"Imam utisak da je uvek on. Tako je naporan.", požalim se, a on mi se osmehne.

"Bar ti nije dosadno."

"Ideš kući?", upitam ga nakon što shvatim da i dalje stoji u mestu i ne kreće ka izlazu iz dvorišta.

"Idem s Irinom na piće.", primetim ogroman osmeh na njegovom licu dok priča o njoj. A tek taj sjaj u njegovim očima kad se ona spomene. I slep bi video da se zaista zaljubio.

Poželim mu sreću, pa se okrenem ka školi, s nadom da će se Iskra ubrzo pojaviti, jer ne želim da idem kući s Vukašinom i Veljkom. Konačno je ugledam, ali shvatim da ću ipak zaglaviti s ovom dvojicom, kad primetim Nemanju pored nje.

Ljubav cveta na sve strane, samo se moja lagano gasi. Maks mi se nije javio ni jutros. Ne znam ni šta bih mu rekla i da se javi. Kako bih mu objasnila zašto sam prekinula poziv?

"Mislio sam da si već otišla sa Sergejem ili Iskrom.", Vukašin me iznenađeno pogleda, a ja uzdahnem.

"Sergej ode na piće s Irinom, a Iskra je takođe otišla negde sa Nemanjom. Suđeno mi je da idem s vama dvojicom."

Sofija se pojavi pored nas, pa se oraspoložim čim je ugledam. Bar neću biti sama s njima, ako ništa drugo.

"Kako ti se čini razred?", zainteresovano je pitam, a ona slegne ramenima.

"Nisam sigurna još uvek. Za sad su okej."

"Ja sam tu već dva meseca i i dalje nemam baš neki kontakt s njima. Samo s Vukašinom, ali to je obavezno, kad uzmemo u obzir da bukvalno živim s njim."

"A gde je tetka Staša?", zbunjeno upita, jer verovatno nije uspela da pohvata sve detalje.

Kao što mi Damjana zovemo ujko, iako nam nije zaista ujko, tako i Sofija zove našu mamu tetka. Njena mama i ujka Damjan nikad nisu bili u braku i raskinuli su kad je Sofija imala par meseci. Pošto nju nikad nije bilo briga za Sofiju, Sofija je se i ne seća.

Ujka Damjan je u početku živeo u Mančesteru, gde mu je mama pomagala oko Sofije. Tata nam je to pričao stotine puta. Kad je Sofija napunila četiri, otselili su u Pariz, a mami je to baš teško palo, jer se jako vezala za Sofiju.

Ja se toga ne sećam jer sam imala tri godine, ali Sergej koji je imao pet se toga dobro seća. On i Sofija su bili nerazdvojni.

"Otišla je u Kraljevo kod babe i dede. Poslednjih meseci su stalno dole.", i to je začuđujuće jer inače iz nekog razloga nije baš mnogo vezana za roditelje. Pokušavali smo da shvatimo zašto, ali nam nikad nije rekla.

"Iskreno, Leno, ja bih rekao da njima nije dobro, pa su okupili decu da budu uz njih.", Vukašin tužno prokomentariše, a ja se zaledim. On i Iskra su za razliku od mene i Sergeja često išli kod njih, pa su samim tim i više vezani. Mama je iz nekog razloga ljuta na njih, ali znam da ih voli.

Moja mama je jako emotivna osoba i sigurno bi joj teško palo da im se šta desi. Nadam se da će biti dobro.